Опасно се „закувало око овог српског недјељног ручка“, па реко’ да мало појасним ствар.
Елем, као што сам и раније нагласио, ови из Двери нису прецизно казали колико треба да се вратимо у прошлост, да би досегнули тај породични идеал код Срба. То и јесте проблем конзервативизма уопште, која је то „златна“ прошлост у коју треба да се вратимо?
Поновићу питање поново: је ли то вријеме Николе Пашића, Карађорђа, Цара Душана или још раније? Тешко је повјеровати да ови из Двери жале за социјалистичким самоуправљањем и братством и јединством.
Уствари они жале, за нечим што је неповратно прошло, и никада се више неће вратити. Они жале за патријархатом из неких давних времена или, боље речено, они жале за патријархатом који је описивао, како они кажу, „најпаметнији Србин, послије Светог Саве“, Николај Велимировић.
Патријархат о којем они сањају је сељачки патријархат, заснован на принципима сродства (племе, братство и род). Једна од суштинских одлика патријархата је доминација мушкараца над женама и старијих на млађим. Мушкарци увијек заповиједају женама, а старији млађима. Када мушкарци говоре, жене ћуте. Када старији говоре, млађи ћуте. Када најстарији мушкарац у заједници прича, тад сви ћуте.
Значи имамо први проблем у који период, наше свијетле историје, ћемо смјестити „српски недјељни ручак“. Можда Вам се то чини претјераним, али погледајте како Богушић описује положај жена из Херцеговине 1874. године:
„Жена је своме мужу покорна, тако да на само један поглед кривим оком сва стрепи, ћути када муж на њу виче па макар и она била у праву, не смије се бранити кад је бије ни побјећи, пази да му је све справно и исправно у кући, повинује се његовим заповједима и осим што ђецу рађа, доји и подиже, све друге женске радње извршује, и тежачке се радње не штеди…“.
Па која жена не би пожелила да се врати у та времена, када се знало „ко коси, а ко воду носи“?
Покушајте ме убиједити да се положај жена и дјеце значајно побољшао од времена овог описа до краја Другог свјетског рата и побједе социјалистичке револуције. Прихватам само озбиљне референце, никако произвољно мишљење.
Друга ствар, али не и мање важна се односи на сам ручак. Оно што гледамо у серијама „Рањени орао“ и „Гријех моје мајке“ је у првој половини двадесетог вијека могло да приушти највише 5% српских породица, и то оних богатијих из градова. Остали су недјељом „кркали“ пуру, дробу, кромпир, коприву, понекад сир и сланину, и то све у ограниченим количинама. И тада се знало ко, када и шта једе; али и ко, када и шта прича.
Надам се да сам био довољно јасан, и да сам вам пробудио тај успавани сељачки архетип? Ипак највећи број нас је скоро шљег'о с Мањаче, Влашића, Грмеча, Романије, Дурмитора, Загорја, Озрена или других „аутентичних српских“ вукојебина, и нема намјеру да се враћа на своју ђедовину.
Национализам, па макар и романтичан, скоро се увијек заснива на митовима, а не на чињеницама. Можда је овај „традиционални недјељни ручак“ код Срба добар примјер за то?
