Најкраћи је опис атмосфере која влада у Вашингтону али и цијелој Америци, несмањеном жестином и мјесец дана послије инаугурације 44. предсједника САД. Очекивања су огромна, наде безграничне. Све је у знаку Обаме, његово име постало је синоним за наду, а његов лик налази се свуда – од карата за метро, до сувенира и кошаркашких утакмица.
Ових фебруарских дана још једна велика личност је у средишту пажње америчке јавности. Наиме, обиљежава се 200 годишњица од рођења 16 предсједника САД, Абрахама Линколна. Управо је Обама током кампање тражио инспирацију у лику и дјелу овог великог предсједника и често цитирао Линколна. Куриозитет је да су на исти дан и исте године рођени Чарлс Дарвин и предсједник Линколн, 12. фебруара 1809., које је осим рођендана нераскидиво везала беспоштедна борба против ропства и огроман допринос еманципацији на различите начине, али свакако пресудан.
Бројне изложбе ових дана у вашингтонским музејима управо потцртавају ту чињеницу, симболично повезујући је са избором првог црног и 44. америчког предсјеника. Међутим, ствари ни изблиза не иду лако за предсједника Обаму. Послије почетних скандала са демократским гувернером Благојевићем, прича се наставља са демократским сенатором Буррисом који је управо изабран на Благојевићев приједлог да попуни упражњено мјесто предсједника Обаме у Сенату. Буррис је оптужен за блиске везе са Благојевићевим братом, који је наводно од њега захтјевао финансијску подршку за Благојевићеву кампању. Да ли је и добио утврдиће истражна комисија парламента у Илиноису.
Три Обамина кандидата за врло високе позиције у администрацији била су принуђена да се повуку када је објелодањено да су у прошлости утајили порез или да се против њих воде истраге о корупцији. Зато је прва велика Обамина побједа у Конгресу, иако доста тијесна, изгласавање закона о државним потицајима привреди и пореским олакшицама, још важнија. Поготово што се чини да ће криза бити пуно озбиљнија, погубнија и дужа него што се чинило. Послије првих одлучних потеза који су се односили на затварање злогласног Гуантанама и извршне одлуке усмјерене на повећање транспарентости и одговорности државних институција озбиљно пољуљаних за вријеме Бушове клептократске администрације.
Ту лежи и највећи простор за значајне промјене курса у политици и успјешан почетак мандата.
Спољна политика је врло озбиљан изазов у којем су новој администрацији руке прилично везане. Иако је од почетка рада нове администрације битно промијењен тон, истичући значајније ослањање на дипломатију и дијалог , чак и са Ираном, што је за вријеме прошле администрације било незамисливо. Затим истицањем мултилатерализма као кључног начина спољнополитичког дјеловања за разлику од арогантног Бушовог унилатералализма. Ипак, повлачење из Ирака и поред најава, не изгледа као реална опција. Посебно зато што би тиме Иран изашао као главни побједник рата у Ираку, ојачавши свој утицај на цијели регион. Слање додатних трупа у Афганистан, у којем се стање стално погоршава, а влада и коалицоне трупе не контролишу ни половину земље, амерички медији оцјењују као Обамин Вијетнам. Побједа деснице на изборима у Израелу не обећава добре изгледе за мир на Блиском Истоку. Иако се ових дана у процедури у представничком дому конгреса налази нова резолуција о БиХ, сасвим је јасно да се БиХ, али и цијели Балкан, налази далеко од спољнополитичких приоритета нове америчке администрације. Уколико не буде драматичног погоршања и дестабилизације стања, није реално очекивати да ће се ту нешто у догледно вријеме мијењати.
Било како било, медији увелико одбројавају првих 100 дана Обаминог мандата. Велика очекивања често воде до великих разочарења. Како ће бити у овом случају, не зависи само од предсјеника Обаме.
