Оно што није успјело моме оцу дуги низ година (да постанем партизановац), цркви и СДС 90их година (да сам прво Србин, па све остало), успио је Додик једном својом изјавом.
Лијепо човјек рече успјех Партизана је „успјех за цијелу Србију, али и за Републику Српску и све Србе на овом свијету“. У недостатку сопствених успјеха једино ми је преостало да се „пришлепам“ кошаркашима и учиним свој живот радоснијим.
Када прочитате Додикову изјаву у цјелини није вам више јасно је л’ нас човјек припрема за референдум или за фајнал фор у Паризу? Елем, човјек фино каже “Сви бисмо могли и морали да научимо од Партизанових кошаркаша. Цијели српски народ, а наравно и политичари. Морамо да будемо јединствени, морамо да радимо на колективности, на заступању заједничких инетерса. Морамо да поштујемо своје и себе. Лијепо је уважавати друге и никога не треба потцјењивати, или му наносити штету. Али, прије свега треба радити на борби за интересе сопственог народа, гдје год се он налазио. Тај колективитет се мора његовати, јер разједињени смо слабији, а то многи једва чекају”.
Изгледа да је, за Додика, фајнал фор у Паризу, наставак рата кошаркашким средствима.
Наравно, Додик је свјесно и предизборно занемарио чињеницу да трећина Партизановог тима нису Срби. Или је можда њихов допринос успјеху занемарљив? Наравно да није, напротив, онда на овај успјех Партизана требају да буду поносни не само Срби, већ и амерички црнци, понеки Чех, и поштени Црногорци.
Ових дана Додик наставља с “билдањем колективног духа” код Срба из Републике Српске. Тако изјави неки дан у манастиру Тврдош, “Овај манастир можда и најбоље говори и свједочи о нашој трајности и истрајности на овом подручју Херцеговине, јер Срби су се вијековима уназад борили само слогом.“
Иако ова изјава прија патриотском уху, далеко је од истине. Да су Срби, али не само они, у Херцеговини толико истрајни не би напуштали, своје домове у потрази за пристојним послом и животом. О слози Срба уопште, па и у Херцеговини, тек се може расправљати.
Биће да је ово прва фаза кампање СНСД у којем су се они покушавају представити као “сила” која је ујединила Србе, вратила им достојанство и сачувала идентитет, у Босни и Херцеговини, док се истовремено свака друга српска политичка коалиција се описује као плаћеничка и издајничка.
У дугој фази кампање, јун и јул, предвиђено је поправљање садашњости кроз подизање плата буџетским корисницима тј. враћање на старо, као порука да нам је коначно кренуло боље.
Трећу фазу обиљежиће отварање капиталних објеката и полагања камена темељаца, што треба да најави нашу свијетлу будућност.
Док чекамо надолазеће фазе СНСД-ове кампање, препустимо се “чарима” колективног духа.
