Странци требају да напусте Босну и Херцеговину свакодневно се чује код Срба, али се томе једнако жестоко противе Бошњаци. Од те силне галаме Хрвати се и не чују. Аргумената за одлазак и останак странаца из Босне и Херцеговине има колико хоћеш, али ту нису проблем аргументи, већ нешто што се зове „досадашње искуство с домаћим политичарима".
Није мене страх од распада Босне и Херцеговине, јер се то неће десити без обзира који политичари буду на власти. Знају они да је „боље бити први у селу, него педесети у Србији и Хрватској". Страх ме је од домаћих политичара и њихове неефикасности, одсуства жеље да раде у корист малог човјека, незаинтересованост за улазак у Европску унију и прихватање европских стандарда.
Већ неко вријеме покушавам да се сјетим шта су то домаћи (српски, хрватски и бошњачки) политичари успјели самостално да договоре, за добробит малог човјека. Тешко да могу ичега да се сјетим. Да нам „странци" нису наметнули садашњи изглед аутомобилских таблица, ми би се и данас „надмудривали" око тога. А онда пасоши, личне карте, грб итд. Како је кренуло око химне Босне и Херцеговине водиће се дебата до судњега дана. О попису становништва не вриједи ни расправљати.
Одавно смо престали вјеровати у демократију. Нису за то криви само Високи представници и њихова „пребијања преко кољена". Будите поштени и признајте да ли све те наше силне посланике доживљавате као своје представнике? Да ли вјерујете да се ти посланици боре за Ваше интересе? Да ли бисте своју будућност повјерили разним додицима, силајџићима, тихићима, човићима, шпирићима, љубићима, мујазиновићима и др.
Да ли вјерујете домаћим политичарима када кажу да желе да Босна и Херцеговина уђе у Европску унију. Ја им не вјерујем ни секундицу. Они су већ у Европској унији, за разлику од нас. Визе добијају лако и по њих иду службеним аутомобилима. У Европску унију иду пословно и уз дневнице, а пара не фали ни за ванпасионску потрошњу. Зашто би њима био интетрес да уђу у ову заједницу па да морају да мијењају своје бахато, али на изборима побједничко, понашање?
Сам улазак у ту „Европу" није толико важан, колико је за нас важно усвајање европских тј. знатно бољих стандарда у функционисању нашег друштва. То би парактично значило увођења реда и јасних правила игре за све играче у једној утакмици. Данас то најмање одговара политичарима на власти и њиховим економским љубимцима.
Знам да није рјешење ни да странци остану, али мислим да још није вријеме ни да оду. То би се најбоље могло описати овом народном мудролијом из наслова.
