Као да је сва исцрпљеност и безидејност политике, оног што се прилично непрецизно назива међународном заједницом, према БиХ, персонализована у доброћудном аустријском дипломати на челу ОХР и ЕУСР.
Са формално најширим овлаштењима која су без конкуренције у свијету, његова стварна улога већ дуже вријеме испражњена је од политичког садржаја. Тако га можете видјети како посјећује сретне родитеље тројки или са навијачким шалом око врата како ватрено навија за репрезентацију или како заједно са основцима тражи одговоре на изазове климатских промјена.
Непотцијењући важност поменутих активности, овдје није ријеч о његовој личној одговрности. Европска комисија и шефица европске дипломатије већ 8 мјесеци покушавају наћи праву особу за упражњено мјесто шефа ЕУ делегације у Сарајеву, те донијети одлуку да ли ће то бити уједно и Специјални европски представник.
За то вријеме свједоци смо покушаја појединих земаља да дају свој допринос изласку из кризе.
Судећи по томе, не треба превише очекивати ни од најављеног пакета мјера ЕУ за БиХ који укључује финасијске санкције, блокирање имовине и суспензију сарадње са оним лидерима који буду препознати да опструишу реформе.
Кључни проблем ће свакако бити постизање сагласности европских партнера о њиховој примјени и обухвату.
Уколико би санкције биле досљедно примјењиване, онда би се морале примјенити на велику већину политичких лидера у БиХ, а у том случају поставља се питање ко би био партнер ЕУ у провођењу реформи у земљи.
