Када живите довољно дуго у Босни и Херцеговини, а и то је некад поприлично тешко, навикнете се на чињеницу да је срећа нешто што се скоро увијек дешава другима, а не Вама. И ја сам тако мислио све до 22.02.2010. године.
За ову причу није важно да знате моје име и презиме, али је веома важно да знате да сам по занимању саобраћајни инжењер-смијер друмски саобраћај, који је у јануару, тачније 10. јануара, имао пет година радног искуства у струци.
Од тренутка када је бабица у породилишту, казала мом оцу, да је добио сина, он је знао да ћу бити саобраћајни инжењер. Моја прва играчка, као што можете претпоставити, био је аутомобил, да би се наставило с камионима, багерима, моторима, стазама за мото трке и сл. Иако је отац био невиђена циција, никад му није било жао дати новац за оне аутомобилчиће на струју у парку Петар Кочић.
Када сам напунио седам година добио сам први бицикл. Средњу школу, као ни факултет, нисам бирао. Зна се, саобраћајни. На факултету сам провео добрих седам година покушавајући да га заволим. Од љубави није било ништа, али сам га напокон завршио. Морам ли Вам рећи да је отац поводом тога направио весеље за стотињак пријатеља и родбине? Од тада ме искључиво зове инжењер.
Отац ми је одмах нашао посао, у једној приватној грађавинској фирми која се бавила нискоградњом. И тако пет година патње и незадовољства. На посао сам ишао преко к….., а навече када легнем у кревет проклињао сам своју чемерну судбину, и маштао о томе да се барем запослим у некој од ауто-школа, јер волим радити с људима тј. волим их обучавати да возе. Просвјетни рад ме је одувијек привлачио.
Тог понедјељка сам прелиставао Независне новине, јер је газда добар с њиховим власником, када сам прочитао оглас Агенције за државну управу Републике Српске тј. Министарства просвјете и културе Републике Српске. Тражили су Директора Завода за образовање одраслих. За ту позицију је потребно да имате завршен Саобраћајни факултет-смјер друмски саобраћај и пет година радног искуства. Помислих, Боже, па ово као да је за мене писано. Предах папире и отац ме сада зове директоре.
Шта рећи за крај, осим чуда су могућа. Потребно је само да искрено вјерујете у њих и она ће се десити.
ПС. Не знам да ли је важно, али желим да нагласим, моја породица потиче из једног села које се налази између Лакташа и Србца.
