Јарац Мудријаш

Живот је много лакши кад си мртав

Овом, наизглед, контрадикторном петпарачком мудрошћу Алфи Соломон, живи мртвац или мртви живац, своме убици, чије име не смијемо споменути, појашњава како су живот а поготово смрт, прецијењене категорије у свијету који желите устројити по сопственој мустри. Идеал – Живјети као на филму, метастазирао је побједом интерента у Умријети у серији. Почело је са Игром престола када су редом убијани Нед, Кетлин и Роб, након чијих смрти би сваки пристојан филм изгубио сваки смисао, али не и серија која почива на принципу, to be continued.

Еrgo, у том свијету у којем смо опет на прагу старог српског записа да живи завиде мртвима живимо од онога што ће тек да се деси. Можда баш 2015. У то више не вјерује ни Зоран Заев. Човјек који је отаџбини промијенио име на основу референдумских резутата, промијенио је аеродрому име одрекавши се Александра Македонског самим тим и мајке му Олимпије и учитеља Аристотела – пљунуо па полизао, чак ни он више не вјерује у принцип to be continued. Ништа се не наставља, само се одлаже за нека гора времена. Кад је тако зашто би онда и Срби журили и то баш са Косовом, само зато што се жури ДТ-у. То је онај исти ДТ који је утврдио како његова домовина и Италија гаје одличне односе још из доба античког Рима, не прецизиравши на који се период то тачно односи. Њему се истина само привремено жури, а након догодишњих избора и он ће се пребацити на провјерену мантру to be continued.

Дотад бих се ја држао вишеструко потврђених српских савезника Француза и Нијемаца и њиховог става да нема говора о промјени статуса нити граница. Хвала им на таквом ставу и принципијелној принципијелности. Нису они ко Руси. С Русима никад не знаш на чему си и шта се иза брда ваља. Ако су нам прави пријатељи нек нам не поклањају те војне авионе и хеликоптере, јер се код нас немају гдје ни залетити, а већ морају фатати лупинг да не улете у НАТО, него нек нам поклоне путничке авиончиће и хеликоптерчиће да се не мора од народне сиротиње и то куповати у овој оскудацији.

Да су то икада затражили ВВП би им то од срца одобрио, а тек предсједник владе Руске Федерације. Да ли сте икада видјели питомији поглед код неког политичара од оног којим нас погледује ДА Медведев? Још ономад, док је као млад панкер дoчекивао сабах са шејтаном уз Anarchy in the UK, његов је поглед, изроњен из Балтичког мора крај кога је рођен, био дубок као највећа тајна руске душе. Кад се, негдје тих година запитао Should I stay or should I go? одлучио се за други дио овог, за њега реторског питања. И кренуо је, није чекао на to be continued.

И он је дошао у Београд да говори, јасно, гласно, минуциозно. Рекао је, Ево ме, дошао сам овдје гдје је прије 75 година умарширала Красная армия, такнуто-макнуто, што би рекли шахисти и други кибицери или милошевски Ево мене, ево вас... Загрмио је Беогардом хор „Александров“, а од тога може и да се рикне.

И не треба се баш у овом тренутку одмах присјећати свега што су Београду донијели ослободиоци, поготово не онога што су му однијели. Не Руси, а заправо Украјинци, него партизани и њихови домаћи плаћеници, не Тихи и Прле, него они који су отимали, убијали... Та прича може причекати нека гора времена, to be continued.

Занимљива сцена са те прославе ме понукала да испишем овај запис на Фронталовој тараби. Устаје АВ да поздрави, раније поменути хор „Александров“, а они око њега, иза њега, испред њега наравно нема никога, елем сви сједе. Сам си крив Ћипуљићане, кад ниси уза се метнуо Марка Ђурића. Он тако осјети твоју добру вибру да би скочио прије Тебе, пљескајући френетично Теби који си устао да пљешчеш њима. Чудо је тај МЂ. Он би, да га није стид, признао да ради више од АВ и чешће. Замислите само функционера који за десетогишњег мандата није стигао ни докторирати од посла, упркос чињеници да на његовом матичном Правном факултету за привреду и правосуђе у Новом Саду постоје докторске студије. Чак га није на то понукала ни чињеница да иста високошколска установа има и истурена одјељења у Београду, Суботици, Шапцу и Нишу, а да се студенти могу на њу уписати и у Крагујевцу. Кад већ није имао времена да путује до новосадског Сателита, гдје се у Улици Гери Кароља, паралелној улицама Ружин гај и Цвећарској, налази њено сједиште, могао је навратити у Ниш док из родног Београда путује на посао. Респект!

А у нашој Државичици се полако почињемо пропитивати. Велим полако јер ћу том феномену брзих дана посветити један цјеловити запис. Кад се већ не смијемо бавити крупним темама, ајде да се крене од нечега, макар то биле и школске дипломе. Истини за вољу, о томе је већ Горан Марковић снимио значајан филм, са никад бољим Тихомиром Станићем и увијек дивном Бранком Катић, али то је филм, а ми живимо серију.

Јелена Тривић, која ме купила својим постом о Драгославу Михајловићу чиме је заслужила трајно поштовање и недирање, гура по своме, а докле ће, видјећемо. Ја заиста не могу да се замислим један дан у кожи некога ко је фалсификовао своју школску спрему. Хајде име, годину рођења, пол, име оца или презиме мајке, али диплому... То су недовршени људи, они који не знају с ким су сједили у клупи, не сјећају се теткице из мензе, оне плаве са Права што су је сви, чешући се нехајно, пропуштали преко реда, стрепње пред први испит, цуге након дипломирања, не свог тога се нико не сјећа, него нечијег, свачијег, било чијег. Онај ко од нервозе није сломио бар једну оловку на испиту, бар једном слагао мајци да је одложен јер је професор опет пијан, бар једном пјевао у три ујутро улицама ослобођеног града I shot the sherif, бар једном а могао је и хиљаду пута ишао без динара у џепу на рођендан непрежаљеној љубави из студентских дана, тај никада неће бити интелектуалац. Издржи дарагая ЈТ, to be continued...

Док смо још у Скупштини и у клупама. Изгласан је Закон о основној школи или како већ гласи. Велика ствар кад Срби још једино јуре у скупштинске клупе. Тај закон нема никаквог смисла док у њему постоји категорија интервјуа у процедури пријема наставника и професора. Ко је у било којој основној школи компетентан да интервјуише најбољег студента Филозофског факултета? Нико до његови најгори бивши студенти! Скупили се, сабрали се, јер се нису одузимали кад је томе било вријеме, и кренули да се свете. Не само да су били најгори студенти, него су били и најгори ђаци у школи, ни из физичког нису имали истиче се, а сад су на трону. Многи су и у Играма престола дошли до њега, па опет на крају...

            Тo be continued...


Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (22.10.2019.)

 

Komentari
Twitter
Anketa

Za koga ćete navijati u baražu za Evropsko prvenstvo u fudbalu: BiH ili Ukrajinu?

Rezultati ankete
Blog