Siroti Mario Dragi, predsjednik Evropske centralne
banke. Čak i da ne mora da trpi stalne udare ministara finansija članica
evrozone, održavanje monetarne unije među tako različitim zemljama
uopšte nije lak zadatak.
Na sreću, nekoliko činilaca bi moglo da pomogne evrozoni u smanjivanju
razlika u poslovnim ciklusima i izgledima članica na duže staze.
Međutim, frustirajuće je da evrozona ne koristi ni jedan od tih
mehanizama.
Generalno govoreći, monetarne unije su kao stolica na tri noge, odnosno
tronožac, koju podupire fiskalna politika, migracije i trgovina. No, od
samog početka bilo je predviđeno da evrozona ima kao potporu migracije i
trgovinu, ali nijedna od njih nije posebno snažna poluga, što je
doprinijelo produbljivanju problema.
Da bi se shvatila složenost situacija, pogledajmo bazičnu strukturu
evorzone. Članice monetarne unije ne koriste samo isti novac; one su
prenijele ovlašćenja u toj oblasti sa nacionalnog nivoa na instituciju
koja će voditi jedinstvenu politiku, tačnije Evropsku centralnu banku
(ECB).
Ona ima težak posao jer treba da utvrdi jedinstvene kratkoročne kamatne
stope za 17 članica evrozone, što je praktično nemoguće u vremenima kao
što je sadašnje, kada su ekonomije pojedinih zemalja u usponu dok su
druge u recesiji.
Vremenom je sam evro trebalo da olakša ovaj posao. Teoretski, trgovina
među članicama monetarne unije trebalo je da potpomogne sinhronizaciji
njihovih ekonomija. Smatralo se da su kompanije i potrošači toliko
međusobno isprepletani tako da će biti zahvaćeni istim ekonomskim
talasom rasta i pada, sa sličnim trendovima u zapošljavanju i inflaciji.
Ovo možda izgleda paradokslano, s obzirom da trgovina najbolje
funkcioniše kao ekonomski stabilizator kada devizni kursevi nisu fiksni.
U zemlji sa ekonomskim nevoljama, pada vrijednost njene valute, jer su
inverstitori sve manje zainteresovani za njene hartije od vrijednosti,
tako da izvoz postaje atraktivniji. U evrozoni nije moguća primjena ovog
mehanizma.
No, trgovina i dalje ima važnu ulogu. Kada se pojedine članice evrozone
suočavaju sa ekonomskim teškoćama, ostale mogu da pokušaju da “izvezu”
svoj rast stimulišući sopstvene ekonomije. Drugim riječima, Njemačka –
motor evropske ekonomije – može da proslijedi dodatni novac svojim
potrošačima kroz smanjenje poreza ili povećanjem potrošnje, nadajući se
da će oni kupovati više proizvoda iz Grčke, Portugalije i Španije.
To nije najdirektniji način da se podupru članice koje ekonomski
zaostaju, ali je politički atraktivnije nego da im se samo daje novac.
Na kraju krajeva, domaći konzumenti će odlučiti kako će potrošiti ovu
dodatnu gotovinu.
Međutim, Njemačka, navodno najveći pobornik očuvanja evrozone, nedvosmisleno je odbila da primjeni pomenutu mjeru. Kancelarka Angela Merkel nije prihvatila javnu molbu španskog premijera Marijana Rahoja
da dodatnom potrošnjom podstakne njemačku ekonomiju. Na taj način,
Merkelova je stavila fiskalno zdravlje svoje zemlje ispred stabilnosti
evrozone – što je razumljiva odluka, ali se time dovodi u opasnost
monetarna unija.
Situacija ne bi bila tako teška da je evrozona iskoristila drugu polugu
za smanjivanje razlika između ekonomija članica: ljudski kapital.
Slobodna interna migracija – što je jedan od osnivačkih principa
Evropske unije – može da ima sličan efekat kao i trgovina.
Nažalost, interna migracija u evrozoni nije baš u potpunosti slobodna.
Ne priznaju sve članice profesionalne kvalifikacije ljudi iz drugih, a
uslovi za započinjanje biznisa mogu biti potpuno različiti od zemlje do
zemlje.
Štaviše, svaka članica može imati različite administrativne formalnosti
za migracije, tako da migranti koji izgube posao bivaju primorani da se
vrate u zemlju iz koje su došli. Osim ovih administrativnih pitanja,
postoje i društvene i političke barijere. Zbog ekonomskih teškoća jača
raspoloženje protiv imigranata na cijelom kontinentu.
Naravno, najuspješnije monetarne unije ne oslanjaju se samo na trgovinu i
migracije da bi sinhronizovali ekonomije članica. Osim monetarne, imaju
i zajedničku fiskalnu politiku.
Postoji i izvjestan nivo redistribucije u evrozoni (kao i u EU u cjelini),
zahvaljujući nedavnim zajmovima za spasavanje ugroženih članica,
subvencijama za poljoprivredu i drugim programima.
Međutim, to su neznatne sume u poređenju sa budžetima evropskih vlada,
koji je iznosio 4,7 hiljada milijardi evra u 2012. godini. Tome treba
dodati da ne postoji centralna institucija za oporezivanje u evrozoni,
tako da je “polovina” fiskalne politike u ovom bloku nedostupna.
Teturajući se na dve nestabilne noge – treći je patrljak – evrozona će i
dalje biti u najboljem slučaju slaba monetarna unija. Kažem “u
najboljem”, jer ekonomije njenih članica se dugoročno kreću u različitim
pravcima, sa razlitičim rizicima i mogućnostima u svakom regionu.
Zaista, kao što sam napisao u nedavno objavljenoj knjizi, moguće je
zamisliti raspad EU u nekoliko ekonomskih blokova koji se graniče, i
svakome od njih bilo bi lakše da sačuva svoju monetarnu uniju.
Evrozona
trenutno izgleda nemoćnije nego ikada i niko ne čini mnogo da je ojača
za budućnost.
(Radio SE/Frontal)
