Сава Шумановић, велики српски сликар, рођен је 22. јануара 1896, прије 130 година.
Шумановић, мајстор пејзажа, актова, мртве природе, један од најзначајнијих српских сликара уопште, рођен је у Винковцима.
Стицајем околности његов отац се у том граду на ободу Западног Срема у то вријеме налазио послом.
Када се породица вратила у завичајни Шид, Сава је имао четири године. Реалну гимназију учио је у Земуну. Паралелно уз гимназијско школовања, посвећено је похађао сликарски курс код Исидора Јунга.
Временом, већ тада постаје видно да га је љубав према ликовном потпуно освојила.
Његови ближњи, родитељи, настојали су да га усмјере ка нечему рационалнијем, практичнијем. Отац, изданак угледне шидске грађанске куће, по образовању је био шумарски инжењер.
Као неку врсту разумног рјешења сину је сугерисао студије права. Сава се, међутим, није дао.
Коначно, године 1914. започиње студије на Вишој школи за умјетност и обрт, у Загребу.
Боравак у том граду искористиће, осим подразумијевајућих школских обавеза, за проучавање дјела старих мајстора. Такође предано проучава новију умјетност, импресионисте, симболизам.
Успјело му је притом да задобије извјесно уважавање у умјетничким круговима Загреба. Тако године 1918. излаже у загребачком Улриховом салону заједно са Богумилом Царом (1891 – 1969). Учесник је заједничке завршне изложбе Школе за Умјетност и обрт.
Утисак је да је Шумановић у ранијој фази углавном био ослоњен на естетске узоре тада свеприсутне сецесије, што је био термин по коме је тај умјетнички феномен био знан у Аустроугарској. У Њемачкој је коришћен и термин југендстил, у Француској арт нова, у Британији модерн стајл, у Сједињеним Државама Тифани стил.
Млади Шумановић бавио се илустрацијом, графиком, сценографијом, уз разуме се сликарство. Запажене су његове илустрације публиковане у књижевној ревији Јуриш, под уредничком палицом Антуна Бранка Шимића.
По окончању Светског рата, негдје крајем 1920. Шумановић одлази пут Париза, омиљено одредиште свих умјетника, све до наших дана, уз Њујорк који је ту улогу добрим дијелом преузео седамдесетих.
Вишемјесечни боравак у Паризу искористиће за додатно образовање код Андера Лота (1885 – 1962) код ког је похађао и посебан курс. У тој фази, по свему судећи под Лотовим утицајем, на њега утичу ликовни ствараоци кубизма или конструктивизма.
Отуда, управо ће Шумановић бити изразити представник кубистичког сликарства у Срба.
Када је 1922. у Београду одржавана Пета југословенска изложба, Шумановић је био учесник. Двије године потом, 1924. пише студије “Сликар о сликарству” и “Зашто волим Пусеново сликарство”.
Наредне 1925. поново се налази у Паризу, гдје ће излагати и на Јесењем салону 1926. Управо то је вријеме настанка његовог чудесног дјела “Доручак на трави”.
Наредне 1927. такође у Француској, Шумановић обликује и, по многима његов најзначаји рад “Пијани брод”. Ријеч је о платну монументалних димензија, чија је инспирација била Рембоова истоимена пјесма. Утисак је да је ликовни узор у извјесном смислу био Жерикоов “Сплава медузе”.
Током тог боравка у Паризу учествује такође у декорисању култног париског ресторана “Купола”.
Живот и рад у “Граду свјетлости” својеврсном оновременом Вавилону, није међутим остао без посљедица. Тако се опхрван животом, исцрпљен и преморен, године 1928. враћа код његових у Шид, намјеран прије свега да се у мирној, домаћој средини, опорави.
У потоњем периоду настаће његова знаменита дјела с пејзажима вољеног Срема.
Крајем те године, септембра 1928, излаже у Београду. Пошто су критике биле изненађујуће похвалне, орасположен, с новим самопуздањем, извјесно увјерен да се опоравио, одлучује да се врати у средиште умјетничког живота, у Париз.
У “Граду свјетлости” обликоваће тада нова ремек дјела, као “Црвени ћилим”, “Луксембуршки парк”, “Лежећи женски акт”.
Коначно, 1930. враћа се у вољени Шид. Надаље ће бити посвећен локалним темама, слика пејзаже, актове. Тада настају његове “Шиђанке” као и “Берачице”.
Необични Шумановић, потпуно посвећен искључиво свијету умјетности, ликовном стваралаштву, савременицима је умногоме дјеловао особено, одвојено од реалности. Тако се његов лични пријатељ архитекта и такође сликар Александар Дероко, сјећао како се Шумановићу догодило да га тридесетих једном полиција приведе, нашавши га како слика на Авали.
По Дероку, Шумановић збуњен, а очигледно сасвим утонуо у тему коју је сликао, није у првом тренутку знао разумно да објасни ко је и шта то ради.
Хрватске усташе ухапсиле су га у његовој кући у Шиду, у зору, на Велику Госпојину, 28. августа 1942.
Срем је, отуда и Шумановићев Шид, када је априла 1941. окупирана Краљевина Југославија припојен злогласној такозваној Независној Држави Хрватској.
Тог јутра усташе су ухапсиле бројне грађане Шида, њих 150, да би их потом одвели у Сремску Митровицу, гдје су послије тортуре побијени, највјероватније 30. августа. Међу њима, налазио се и Сава Шумановић.
Извор: Танјуг
