Представа „Госпођа Олга“, редитеља Југа Ђорђевића, рађена у копродукцији Народног позоришта Републике Српске и Народног позоришта у Београду, биће премијерно изведена 10. децембра 2025. године у 20 часова, на Великој сцени Народног позоришта Републике Српске. Представа је рађена по тексту истакнутог српског писца Милутина Бојића.
Ауторски тим, поред редитеља, чине: драматург Ђорђе Косић, сценографкиња Драгана Пурковић Мацан, костимографкиња Велимирка Дамјановић, композиторка Невена Глушица, сценски покрет Милица Церовић, сценски говор др Дејан Средојевић, дизајнерка свјетла Миа Млинаревић, продукција Милош Голубовић, Оливера Живковић и Никола Ђаковић, инспицијенти Ана Зорић и Весна Максимовић, суфлери Љубица Раковић и Свјетлана Врањковић, асистент редитеља Бојан Стевић, студент четврте године Позоришне режије на Академији умјетности УНИБЛ, у класи професора Душана Петровића.
У представи играју: Нела Михаиловић, Љубиша Савановић, Слађана Зрнић, Александар Вучковић, Ива Милановић и Смиљана Маринковић. – „Посматрано кроз визуру натуралистичке драме, еротске силе подсвести, оно биолошко, ирационално и неукротиво у људској природи, постају главни покретачи радње у „Госпођи Олги“, а финансијски проблеми пука материјализација испод ког се те силе крију. Ликови нису господари сопствене судбине – њихова слободна воља је пука илузија – они су робови биолошких импулса, нагонских струја из несвесног. Оваквом тумачењу смо се и ми приклонили при инсценацији драме, па су ликови и појавно и симболички измештени из простора грађанске конвенције и разума у простор природе и нагона“, записује драматург Ђорђе Косић. Редитељ Југ Ђорђевић истиче да је „у Бојићевом комаду управо реч та која покреће лавину. Било да је тајна или јавна, изговорена, прећутана или затомљена, једна једина реч – на пример: инцест, болест, новац, част – може скупо да кошта ликове…“
Милутин Бојић (1892–1917), пјесник и драматичар српске модерне, оставио је дубок траг у националној књижевности. Рано је постао значајан глас своје генерације, а већ 1913. постигао је велики успјех драмом „Краљева јесен“. Исте године у Народном позоришту у Београду примљена је и његова друга драма „Госпођа Олга“. Преживљава страшно повлачење српске војске преко Албаније, које ће описати у чланку „Србија у повлачењу“ и прославити у оди „Сингидунум“. На Крфу и у Солуну наставља интензивно да ствара – завршава „Урошеву женидбу“, пише сонете и започиње епопеју „Вечна стража“. У Солуну, 1917. године, објављује збирку „Песме бола и поноса“ са чувеном „Плавом гробницом“ посвећеном страдању српских ратника. Преминуо је 8. новембра 1917. од милијарне туберкулозе у Солуну, у својој 25. години. Иза себе је оставио: стотине пјесама, седам драма и десетине критичких текстова – укупно око 1 800 страница рукописа.

