За свега нешто више од мјесец дана ове године Музеј Сарајева се два пута огласио важним саопштењима која се односе на Гаврила Принципа и Сарајевски атентат.
Реагујући на наводе појединаца из Федерације Босне и Херцеговине „да у Сарајеву постоје обиљежја посвећена атентатору, а да истовремено не постоји аутентично и достојанствено обиљежје за жртве“, а поводом вијести о иницијативи за враћање споменика Францу Фердинанду, из Музеја су 27. фебруара промптно реаговали изјавом да „такве формулације индиректно етикетирају Музеј Сарајева као институцију да промовира злочин и злочинца, што је нетачно, увредљиво и дубоко неправедно према музејским хисторичарима, кустосима и ауторима сталне поставке Музеја Сарајево 1878-1918.“ Ограђујући се и тражећи јавно извињење, наглашавају да музејске поставке које се тичу Сарајевског атентата представљају „деидеологизирање и деполитизирање“ догађаја који је одјекнуо 28. јуна 1914. године, и да „поставка не глорифицира атентатора нити девиктимизира жрву, већ тумачи цијели догађај у складу с професионалним стандардима и етичким принципима музејске дјелатности.“
Осврнимо се на професионалне стандарде и етичке принципе музејске дјелатности конкретне установе. Како је јасно да велики број људи и из федералног дијела Босне и Херцеговине у најмању руку не мисли ништа негативно о Гаврилу Принципу и „Младој Босни“, и шта више, у изјавама „обичних“ људи на улици често се могу чути ријечи недвосмислене глорификације, поставља се питање на основу којих критеријума се врши пребројавање и селекција правих вриједности и принципа на којима почива вишедеценијски рад једне такве установе? Ово неславно саопштење, представља не само ограђивање од антиколонијалног, противокупаторског дјеловања младости која је у том чињењу залагала и своје животе, већ и јасно дистанцирање од наслијеђа ове установе за коју кажу да га баштине са поносом. Осим за период „1953-1992“. Један од оснивача и први управник Музеја, проф. Војислав Богићевић, припадао је истој тој младости и готово читав свој професионални, радни вијек провео пажљиво сакупљајући историјску грађу везану за „Младу Босну“ али и за готово свеобухватну историју Босне и Херцеговине, док су други, његови насљедници на том мјесту, Љубица Младеновић и проф. Ахмет Гребо радили на његовању културе сјећања на тај период и људе. И тако долазимо до тога да се оваквим потезима врши одабир онога чиме се Музеј из своје баштине поноси. Али по ком систему? – Данас се, баш за наших живота, све правилно и јасније види, а ми смо ти који свједочимо правим вриједностима. Закључујемо и то да је овим саопштењем Музеј на посредан начин признао да су они ти по чијем је налогу 2022. године, практично под окриљем ноћи, уклоњена плоча са камене балустраде на десној обали Миљацке, код Ћумурија моста, постављена у спомен на Недељка Чабриновића и узидана друга, просијана, преведена на стерилан језик. У вези са тим, и даље се чека одговор на питање шта се десило са старом плочом, односно да ли је замијењена том другом и уништена, или преправљена и поново уграђена.
Друго саопштење Музеја, од 31. марта 2026. године, које је пренио велики број медија у Босни и Херцеговини, а поједини и у Србији, гласи да је „вриједна хисторијска судница из процеса Гаврило Принцип од данас у Музеју Сарајева“, наводећи да је у питању донација сарајевског Кантоналног суда. Записник о примопредаји, уз изјаве обостраног задовољства, потписали су предсједник Суда Јасенка Потогија и директор Музеја Индира Кучук-Соргуч. Предмети су Музеју повјерени трајно. Музеј даље саопштава шта све чини донацију: „судисјки стол, столове за странке и записничаре, радни стол, витрину, столицу, велику клупу, ограду, говорницу, ладичар за списе, као и сет од двадесет књига из истог периода“. А за медије, као што је то и уобичајено, важно је пренијети вијест, не постављајући питање да ли Суд или Музеј располажу изворима и литературом, неком врстом доказа, непосредних или посредних, који би јавност увјерили да се заиста ради о аутентичним артефактима, као предметима који су се налазили у судници у којој је од 12. до 23. октобра 1914. године одржана „главна расправа“ против Гаврила Принципа и двадесет четири других оптужених, а поводом атентата на наследника престола Аустро-угарске монархије и његове супруге.
Из суднице за вријеме процеса 1914. године данас имамо неколико фотографија, које би, можда, простим поређењем инвентара који се види на тим црно-бијелим свједоцима историје и опажањем оног који је предат Музеју, могле да буду корак ка потврђивању аутентичности. Али такав корак је само површан и недовољан за коначан закључак, судећи по томе што се један дио просторије као привремене импровизоване суднице Окружног суда у Сарајеву 1914, на доступним фотографијама, не види. Уколико погледамо преостале дијелове просторије, видљиве на фотографијама из 1914, на њима, рецимо, не опажамо витрину са фотографија приликом потписивања записника између директора Кантоналног суда и Музеја ове године. Фотографије на којима су оптужени који сједе, не пружају нам могућност да сазнамо како су изгледале клупе, осим, можда са зачеља, уколико се уопште ради о дијелу клупе, а не о столици. Неке столице се виде и моћи ће да се упореде када Музеј јавности предочи оне које је добио у наслијеђе. Исто је и са оградом између оптужених и судског сената/вијећа.
Ипак, чини се да за потврду аутентичности нећемо морати да чекамо представљање овог инвентара од стране Музеја. Наиме, Одлуком Комисије за очување националних споменика Босне и Херцеговине, број 07.3-2.3-37/18-26, од 21. децембра 2018. године (Службени гласник БиХ, број 6/19) Правосудна палата у Сарајеву, из чије је зграде Музеју Сарајева предат инвентар као онај из просторије у којој је суђено Гаврилу Принципу, проглашена је националним спомеником културе Босне и Херцеговине, а исти споменик сачињавају: „зграда Правосудне палате, изворни намјештај (пет столова, два ормара, клупа, ограда говорница и столица) и лифт“ (Чл. 1 ст. 2 Одлуке). У Образложењу Одлуке, у напомени бр. 77 која са односи на „Намјештај суда“, описан детаљно, стоји: „ Намјештај је изложен као намјештај рабљен у суђењу Гаврилу Принципу, међутим не постоје поуздани податци да ли се ради о намјештају са суђења (подв. В.Ч.), будући да се зна да је суђење Гаврилу Принципу и осталима било у дворани Војног суда гарнизона у Сарајеву. Ова просторија се налазила у склопу комплекса војних објеката-касарни ”Лагер генерала Филиповића“, касније ”Касарна Маршала Тита“. Према податцима из књиге ”130 година Кантоналног суда Сарајево“ та просторија је уништена у посљедњем рату.“
Рекло би се да је овим одговорено на насловно питање. Али, да сачекамо. „Бојимо“ се само да ће овај инвентар бити аутентичан таман толико колико и изложено оружје у Музеју на углу „Апелове обале“ и „улице Фрање Јосифа“, које са Сарајевским атентатом има везе утолико што се ради о ватреном оружју, истог система, односно полуаутоматским пиштољима, али потпуно другачијег модела (и из каснијег периода) од онога употребљеног против представника окупационог апарата у Босни и Херцеговини 1914. године.
Владан Чалија
