Сретен Шиљкут је рођен 1938. године у Пазарићу код Сарајева. Отац му је Јово. мајка Јевдокија – дјевојачко Јовановић. Недуго послије рођења родитељи му се селе у Турбе код Травника. Тамо је био до своје петнаесте године. Немио догађај – мајка му је умрла – доводи га у Вогошћу.
И баш у Вогошћи почиње његова фудбалска каријера. Лопту је шутирао у јуниорском тиму ФК Темпо, затим у ФК Раднички, ФК Претис и ФК Унис. И све ово у Вогошћи. Зар је било толико фудбалских клубова у градићу надомак Сарајева? Нису ово нека новија времена, јер Срето јеу Вогошћи играо од 1953. до 1962. Да, онда се каријера прекидала док се служо војни рок. И Шиљкут се морао томе повиновати на зеленом тепиху (тако се каже, али ко зна?). Наш саговорник разрјешава недоумицу која се појавила набрајањем неколико вогошћанских клубова. Темпо, Раднички Претис и Унис су један клуб који је мијењао име.
Срето 1962. године прелази у ФК Сарајево гдје заједно са својим другарима исписује најславније странице историје тима са Кошева. У сезони 1964/65. момци у бордо мајицама су други у државном првенству, иза неприкосновеног Партизана. Сљедеће године титулу односи новосадска Војводина, а Сарајево је у средини табеле. А онда долази врхунац каријере Сретена Шиљкута, са ФК Сарајевом у сезони 1966/67. осваја шампионску титулу. У леђа су им те године гледали: Динамо, Партизан, Војводина, Црвена звезда, Жељезничар, Хајдук (баш овим редом). И све ово кад им је неколико кључних играча добило позив за служење војног рока. У шампионској сезони Срето је одиграо 25 утакмица и постигао три гола. Мало је недостајало да се овјенчају дуплом круном, финале Купа Маршала Тита Хајдук је у Сплиту добио са 2:1.
Била су то времена кад је у Купу шампиона могао да учествује само државни првак. И пролаз у прву фазу такмичења имали су сви шампиони. Тако се у шеснаестини финала Сарајево укрстило са прваком Кипра Олимпијакосом. У Никозији је било 2:2, а на Кошеву 3:1 за Сарајево. Нажалост, можда и на срећу, у осмини финала „налетјели“ су на Манчестер. То су она догађања описана на почетку приче. Јесте, као утјеха остаје чињеница да су те године „Безбијеве бебе“ у финалу добиле Бенфику.
У бордо мајици Шиљкут је одиграо 350 утакмица и постигао 62 гола. Наступао је и за „Б“ репрезентацију Југославије, додуше само једном у Осијеку против Мађарске. Послије мисије у Сарајеву Срето се 1970. вратио у матични ФК Унис, у своју Вогошћу. Каријеру је окончао 1973. године. Значи, за 20 година активног играња фудбала Сретен Шиљкут је био у само два клуба и на то је посебно поносан.
И послије окончања фудбалске каријере није могао без бубамаре, богато искуство је преносио млађим нараштајима у свом ФК Унису. Почео је као тренер млађих селекција, а у другој лиги је водио и први тим.
Ратна дешавања из Вогошће су га довела у Београд. Са породицом се 1996. године преселио у Земун поље. Овдје и данас живи и понекад наврати у наше Удружење.

Душко Бајић, Сретен Шиљкут и Брано Јелушић
Аутор: Игњат Живковић (Завичајно удружење Илијашана и пријатеља Илијаша у Београду)
Извор: citajfilter.com

