Британско-литванска продукција, указује да је ово нешто слично Модести Блејз, на подручју епске фантастике. То што нема проституисаног Тарантиновог имена да вас навуче, надокнађује паразитством на рачун првог дијела.
Инсистирање на филозофији ФРП игрице, иде до претјераног наглашавања. Скупљена је група од пет фантази рол плејера, који треба да нађу црну куглу. У коју је ухваћена моћ повампиреног краља змајева. Свако има посебне моћи. Снагу мудрост, итд… Њихове борбе дјелују, као да дијете кликће мишем. Све док се не потроше сасвим узалуд.
Змај ипак добија куглу, и ломећи је ослобађа се тамнице црне планине (можда Црни Врх код Грахова?). На крају лепрозна љубав вође дружине (с храстовим лишћем у рукама), схвата финално оружје. То је вјера у бога природе. Његова бијела кугла, спаси Ишмир од змаја.
Нити је забавно, нити узбудљиво. При гледању се искрено запитате за ментално здравље продуцента. Новац уложен у ово, могао је закрпити озбиљну причу, али тада би имала много више драмског, умјесто скоро двосатног квазиспектакла за удијелити.
Прдимаховина од специјалних ефеката.
(Редитељ: Гери Лајвли; Улоге: Марк Димонд, Клеменси Бартон-Хил, Брус Пејн)
