Статистике кажу да велики број жена у Босни и Херцеговини нема посао. Тај податак је јаван и свима доступан. Нико не каже да је другачије, али ето, криза је. Свима.
Оне друге статистике, о томе колико је жена које имају посао изложено сексуалном узнемиравању на радном мјесту, не постоје. У Сарајеву је, у оквиру обиљежавања седмице равноправности полова, представљено пилот истраживање „Сексуално узнемиравање у приватном сектору у Босни и Херцеговини“ које је настало уз подршку Агенције за равноправност полова БиХ и УНДП/УНФПА. Током представљања истраживања, јавности је представљена чињеница да је јако мало приватних фирми пристало да учествује у пројекту на ову тему.
Случајеви сексуалног узнемиравања у Босни и Херцеговини, са аспекта искустава жене која је доживјела да буде сексуални објекат на послу су невидљиви. Јер су лоша реклама за фирму. И њена лична срамота.
О томе јавна прича никоме не треба, јер су сви на добитку…
Мушкарац у акцији: Нормално је да мушкарац на радном мјесту погледа женско. Шта ОНА има да се буни!? То је уредила природа, ту се ништа мјењати не може… Чему драма… Како да је болан не гледам кад је ко’ бомба. Како?! Провоцира сваки дан. Зовем је на пиће, а она се нећка, као нешто се снебива, као неће, чуј НЕЋЕ?! Јучер сам је у ходнику пред фирмом случајно загрлио око струка. Рука сама полетјела доле… Она скочила к’о опарена. Јутрос, ето, сретох је у лифту. Лијепо описах шта смо све ноћас у мојој глави радили… Нас двоје… Она крену да притишће спратове као суманута. Једва нас одглавише. Као није јој лијепо. Која жена не воли пажњу?! Свака воли. И свака сама то тражи. Нема разлике, млађа, старија… Све су жене исте. Кад се роде, науче да врте позадином и прикупљају понуде. Па ко више понуди, тај се омрси. Ето, ја фино и културно нудим пажњу, желим да јој буде лијепо… Само то, зар је то лоше? Знам ја да би она више вољела да јој шеф понуди то исто. Од њега јој сигурно не би сметало. Њему би сигурно дала одма’, моја понуда није конкурентна. Ја ћу њој показати шта је право мушко. Право мушко никад не одустаје!
Послодавац: Сестро драга…. Са тобом само проблеми! Јесам ли ти фино дао посао без обзира што си млада и што ћеш ми, сто посто, у експресном року натоварити још горе проблеме. Затруднићеш и отићи на боловање, једно дјете, друго дјете… Па оспице, па температура, па дјете повраћало, добило прољев, па упис у школу, све тако унедоглед. Ко ће све то да плаћа, сва та боловања, доприносе и дембелисање?! Не знаш?! Ја! Све то преко мојих леђа. Знаш ли ти колико мене кошта свака жена коју запослим… Е мацо моја. Шта ти, драга, смета што те, колега, погледао? Па нећу му око избити… Треба да будеш сретна и да ти импонује. Није те силовао ако те загрлио, шта ту лоше има… Немој да претјерујеш. Знаш какви смо ми мушки, немој болан правит’ проблеме, ја ћу лако другу наћи да ради. Мислиш да нећу… Друге само чекају, и неће им сметати то што су колеге фине према њима.
Коме ћеш и шта пријавити… Душице моја, какве ти доказе имаш за то што причаш? Шта ти пада на памет, да ми инспекцију навучеш на врат. Нећу ја проблема у мојој фирми, боље је лијепо да ти, одмах сада, дам твоју радничку књижицу, па да се опростимо… На лијеп начин и културно, као цивилизовани људи. Ипак нећеш ићи у инспекцију и синдикат?… Паметно, знао сам ја да си ти паметна жена. Чим сам те видио. Мацо… Буди сретна да имаш посао у оваквом времену, видиш да је свијет гладан. Сваки дан ред пред контејнерима. Притрпи се сестро… Нама добро, теби добро.
Муж: Ова моја се тотално сумњиво понаша. Па не може сваки дан кући с посла долазити отечена лица, као боли је глава, вјечито нервозна… Почела пити таблете за смирење. Знам ја да ту нису чиста посла, гарант је нешто скривила чим је овако… Сваки дан. Има љубавника. Шта друго жени може пасти на памет него то. Немам шта да је питам, знам ја како то иде… Једно пиће, друго пиће, па прослава у фирми, па прековремени рад, одрађивање за колегицу која је на боловању… Све су то приче за папке! Ја нисам папак, показаћу ЈА њој да ЈА знам шта ОНА ради. Док је вријеме. Нема ту пуно приче…
Жене које су објекат овог имагинарног игроказа су свуда око нас. И њихова стварност је оваква. Вјероватно и гора. Оне ћуте јер мисле да су криве за узнемиравање и насиље које трпе, ћуте јер се боје да ће остати без драгоцјеног радног мјеста. Жене у БиХ немају подршку да се боре против система који прихвата хомо балканикус комуникацију као саставни дио живота.
Оне не желе да им је „лијепо“ док их колега на послу узнемирава, послодавац уцјењује, муж злоставља… Желе посао и окружење слободно од насиља. Да насиље буде кажњено, закони реализовани у пракси, да имају приступ ефикасној заштити и да политици „о томе се не говори“ дође крај.
И ја то желим.
Остали чланци ауторице:
Александра Петрић: (Није) Страмота (је) бити жена
