"Битност овакве прекретнице, сваког одговорног критичара културне јавности ставља у једну изразито незгодну позицију. Априорна категорија у овом случају, јесте предметни догађај похвалити"
Почев од суботе 02.05.2009. године, када се одиграла претпремијера, на великој сцени Народног позоришта Републике Српскe, десио се један битан догађај, а који наша културна јавност не третира у пуном обиму његовог значаја. Срамотно је тихо тим поводом, јер он је историјски – без икакве патетике.
Бања Лука у својству престонице РС, коначно је добила праизведбу домаћег текста, који је написао домаћи умјетник млађе генерације, и који је на сцену постављен домаћим продукцијским моћима. И то у пуноправном капацитету равноправне позоришне представе, коју изводи ансамбл националне театарске куће.
Без да је текст прво доживио славу у некој другој, културно развијеној средини, без да је текст икада прије изведен или похваљен у неком културном средишту, према којем наша сцена има комплексашки или полтронски однос.
Битност овакве прекретнице, сваког одговорног критичара културне јавности ставља у једну изразито незгодну позицију. Априорна категорија у овом случају, јесте предметни догађај похвалити!
Прије свега, како би се успјело у томе да тај пламичак изворности у нашем позоришту, коначно прерасте у вјечну ватру.
Била она погоњена земним плином, нафтом, угљем или на дрва – свеједно је. Битно је да гори испред и у зградама позоришта (множина), и да се тај жар не гаси. То је једини начин да се у дугорочном периоду обезбиједе услови за стварање планетарних умјетничких величина.
А то не само да је изводљиво, него је и неопходно!
У том свјетлу "Балон од камена – моја сјећања" Радмиле Смиљанић, представља важан угаони камен за потпуни развој позоришне и сваке друге сцене у РС. Позоришна и ликовна сцена су најразвијеније у Бањој Луци, но и једној и другој је до сада фалило оно што се зове – књижевна сцена.
"Балон од камена – моја сјећања" Радмиле Смиљанић, представља важан угаони камен за потпуни развој позоришне и сваке друге сцене у РС. Позоришна и ликовна сцена су најразвијеније у Бањој Луци, но и једној и другој је до сада фалило оно што се зове – књижевна сцена.
За бањолучки књижевни часопис Путеви, написао сам читав трактат везано за судбину српске књижевности у РС, али он, као што то обично бива са књижевним часописима, никако не излази. Стога није гријех један одломак дати и унапријед, будући да се уклапа у контекст:
"Једна умјетничка сцена не може бити развијена, уколико нема развијену књижевну сцену. Ако немате ко да вам напише драму – онда немате позориште. Ако немате ко да вам напише сценарио – онда немате филм. То се код нас јасно и види, будући да је РС у сфери филмског стваралаштва способна наступити само у оквиру копродукција, односно финансирања филмске индустрије Србије.
Књижевна сцена даје највеће резултате у односу на улагање, она је темељ свакој умјетничкој и духовној дјелатности, али је ми у РС немамо, јер се у њу улажу никаква средства. Поготово у поређењу са издацима за филм, ликовну умјетност, и, особито, фестивалска дешавања.
За овакво стање нијесу криви старији носиоци књижевног живота, пошто они другачије механизме ни не познају; већ је гријех на младим писцима у РС, који су неспособни да се организују и удруже око минимума заједничког интереса, какав би вратио достојанство умјетничком изразу који користе.
Манифестације попут Сајма књиге су добре и потребне, али у ововременом контексту писане ријечи, скрећући пажњу на књижевност једном годишње и методима из прошлог вијека, користе унапређењу књижевности, колико и 8. март еманципацији жене…
…ову парафразу мене самог, нијесте били у прилици да одгледате на РТРС, у оквиру збирног извјештаја о Сајму књиге. А поготово не у Дневнику. И ово је, као и толико пута до сада у мојим јавним иступима – исјечено. Нијесам спомињао политичке партије, имена било какве врсте; а опет је некоме засметало…."
Да не би опет неком засметало, у сфери приче о позоришној умјетности, и ја ћу овдје стати са цитатом. А не бих требао стајати.
Највећа инвенција се огледа у томе, да је дат јасан сигнал како у националној театарској кући постоји слух за домаће писце. Сад је све на писцима
Балон од камена је у овом случају изузетак, будући да стварно представља прекретницу у домаћој позоришној сцени. За то се морало наћи времена.
Највећа инвенција се огледа у томе, да је дат јасан сигнал како у националној театарској кући постоји слух за домаће писце. Сад је све на писцима.
Но, ту је ствар засад необећавајућа, јер у Бањој Луци имамо изванредних лиричара и готово сасвим формирану сцену тог типа, са прозом је ствар готово рудиментарна и добрано анахрона, док смо са драматиком никакви.
Наравно, нико не зна шта се код неког писца, који још није изашао из ормара, крије на хард-драјву. А таквих, са којих друштвеном небригом прашина није пајана деценијама, сигурно има.
Зато сви културни субјекти у Бањој Луци и РС, требају упутити јасан позив драмским писцима да кандидују своја дјела за праизведбе. Најидеалније би било да се то уради у склопу неког конкурса, који би био копродукција позоришних и језичкоумјетничких гилди. Но, наша културна политика није способна изњедрити ни поштено књижевно такмичење, у којем би писац добио заслужену награду. Наравно ону, која се мјери и овоземаљским, и духовним категоријама.
Имајући то увиду, и само слање драмског текста на адресу Народног позоришта РС, те добијање главног згодитка у виду поставке представе, био би космички резултат за једног младог писца. Старих драматичара очигледно у Бањој Луци нема, или ни они не пајају прашину са чврстих дискова својих рачунара.
Задатак сваког културно жедног или заинтересованог појединца, јесте да оде у националну позоришну кућу и одгледа Балон од камена
Што се представе тиче, посао је одрађен јако добро, готово рутински добро за већ одавно квалитетно еволуиран ансамбл и особље Народног позоришта РС. Представа је одређена као црна комедија, што баш и није одредница која стоји. Изузев у мраку наших позоришних дворана, гдје публика још увијек долази да би се од срца смијала, готово искључиво, псовкама.
Композиција представе, у непрестаној реминисценци располућеног главног лика, биће мало теже схватљива за гледаоце без теоретског и практичног предзнања о нетипичнијим устројима приповједног поступка.
Главни лик, Слободанка, појављује се у стварносној инкарнацији дјевојчице коју тумачи Сандра Љубојевић; те у виду одрасле Слободанке (Николина Јелисавац) која врши наративну функцију својеврсног Вергилија који, умјесто Дантеа, гледалиште проводи кроз пакао одрастања у дисфункционалној породици.
Одрасла Слободанка је сценски ријешена радио-микрофоном, који њен глас издваја од остатка глумачке поставе, но њен утварни карактер је не спречава да се у одређеним тренуцима активно укључи у радњу, да би опет утонула у своју приповједно-дидаскалијску улогу.
Овај поступак је тренутно најбитнији за издвојити, без обзира што ту има пуно да се каже и о глуми, а поготово о режији Филипа Гринвалда. Но, некако дјелује депласирано сада говорити из тог аспекта о предметној представи.
Чини се да је најукусније о томе писати тек када на даске буде постављена још једна представа домаћег писца. Чисто да се "Балон од камена", као изванредна прекретница у домаћој културној политици, има с чим поредити.
Порука је стога, сљедећа: задатак сваког културно жедног или заинтересованог појединца, јесте да оде у националну позоришну кућу и одгледа ову представу. Примјетићете да је невјероватно освјежавајуће чути наше глумце, како свој посао раде на домаћем дијалекту. То дјелује некако откровењски природније и аутохтоније након поплаве екавизма у репертоару, те даје тај дух наде да ће се и код нас формирати умјетичко језгро, способно да даје планетарно квалитетне резултате.
За крај овог расказа, у којем се и поред најбоље воље примјећује да ће за пар година звучати акцијашки патетично, остаје најава да ће Фронтал.РС изузетно критички пратити домаћу умјетничку сцену, којој недостаје управо већа комуникација и самокритичност.
Дани(ј)ел Симић
