Гвидо је редитељ који има проблем са подјелом улога и почетком снимања. Поимањем жена и вјерности спрам њих, те тешкоће да се избори са моралним насљеђем уопште, и, наравно, са смислом живота.
Пате га реминисценције на дјетињство. Дилеме везане за роботски немилосрдан, васпитни систем Католичке цркве. Чак и у говору о условно духовним стварима, увијек се провлачи придјев "католички". Никада "хришћански".
Женска пажња из дјетињства, резултира сновима о полигамији у зрелом добу. Швалерство се може овако гледати као незрелост. Намјерно су Гвидове визије нејасно разграничене од стварних догађаја, из жеље да се покаже како је баш филм медијум који ту забуну омогућава. Да ли је нека битка статиста стварна у филмској не-фикцији?
На концу, Фелини све те међусобно (и у себи) непомирљиве људе, ставља у коло које иде испод несврсхисходне гломазне конструкције. Коју су продуценти направили, трошећи силне паре. Ни на крају се ништа не зна. Да ли је од филма одустао, или се предомислио у посљедњем тренутку и отпочео снимање са тим колом.
Ово друго је далеко невјероватније, али није ни немогуће.
(Режија: Федерико Фелини; Улоге: Марсело Мастројани, Клаудија Кардинале, Анук Аиме)
