Хорор индустрија САД запала у кризу, и окренула се Јапану. И радња, и сценарио, и режија; прављени су гдје и већина технике у кући.
Не Кини, јер се она 80их није убрајала у електроничку велесилу. Они који су вољели хороре, су сви мање или више заглављени у ову декаду.
Јако добро технички одрађен, али, нажалост, не толико страшан. Круг (1,2) већ је заситио рожњаче црним, замршеним, и масним косама; које носе издеране, демоничне Јапанке, рахитичних екстремитета. Но, ако нијесте одгледали ни један Круг; усраћете се у гаће.
Особе у контакту са кућом, након што је муж убио себе, дијете, и жену која се заљубила у другог; морају настрадати. Митолошки, кућа још увијек носи проклетство са собом. Остало је као у Круговима, само што нема видео-касета. И што Јапанки-проклетињи, лице није скривено косом (тј. само дјелимично), али зато пушта ужасан звук. Између кркљања, шкрипе и режања; док сивог тена пуже по својим жртвама.
Све то искуси млада америчка психологица. Захваљујући бланшу (макар био и природан), изгледа је нешто отпорнија на ужасе азијатске косе.
Фарбајте се, па пред екран.
(Редитељ: Такаши Шимизу; улоге: Сара Мишел Гелар, Џејсон Бер)
