Окрутно звучи, али био би умјетнички да је имао несретан крај. И више стварних детаља.
Идеја већ виђена, али и изванредно изведена. Филм подугачак за хљебну америчку производњу, али никако досадан. Фил је ТВ водитељ. Али не успјешан, већ срицавац ТВ прогнозе. Иду у Пакситауни, гдје мрмот имењак, звани Пакситауни Фил, већ годинама прориче да ли ће бити рано прољеће, или настављамо са зимом. Фил одради још један мизантропски радни дан, али због сњежне олује не може назад кући.
И онда се тај дан у Пакситаунију понавља. И понавља. И понавља. Свако јутро, се буди уз исту пјесму, обучен у исту пиџаму, у истом кревету, и уз звуке истих радио водитеља. Нико други то не уочава, и он је збуњен. Затим луди.
Зна у детаље шта ће се десити, а тога се сутра нико не сјећа. И убрзо му досаде класична удовољавања подсвијести, јер не може завести Риту. Она је исувише компликовано добра, да би се он могао прилагодити. Пробава то небројено пута, али спаса од очаја нема. Чак ни самоубиство не дјелује.
Све док сасвим случајно, не постане човјек каквог је Рита жељела. И онда се буди се 03. фебруара.
Још једна фраза: хепиенд.
(Редитељ: Харолд Рамис; Улоге: Бил Мареј, Енди Мекдауел, Крис Елиот)
