Укратко: полицајни филм. А мало дуже: Младог деветнаестомјесечног полицајца Џејка, упућују у одјељење за наркотике. Шеф га покушава искористити. Можда жутокљунац није магарац, али је Алонзо предвидио да га насамари.
Нико из унутрашње контроле неће посумњати, да би и он био спреман да учествује у проневјери милиона долара, нађеног на мјесту изведене акције.
Алонзо има дан да га сломи. И тај днев је, природно, изведен из почетка тако; да се наклоност публике орјентише ка Алонзу. Као старом вуку, који академског глупака упућује у тајне живота и рада на улицама Лос Анђелеса. У тренутку се то мијења. И ми замрзимо корумпираног жандара.
Гуштерче је остављено у немилост Потрориканаца; који би га убили у кади, врло лијепо пустивши воду у и навукавши туш-завјесе. Да се не окрваве. Мислећи да му прво узму паре, налазе новчаник рођаке једног од њих. И бива поштеђен, зато што је на почетку бајке спасао мрава и испао глупи гуштер чистог срца.
Прави обрачун између једнодневног ученика и учитеља, дешава се у Алонзовом комшилуку. Ту га се чак и његови црначки сусједи одричу. Итан се извлачи и одлази, а овога убија, ни мање ни више, него руска мафија.
Давај, давај!
(Редитељ: Антоан Фукуа; Улоге: Дензел Вашингтон, Итан Хоук)
