Уводна шпица је одрађена као натписи на фабричким мјерним инструментима, односно трамвајским уређајима. Само име филма, начињено је као ономатопеја која у јапанском дочарава звук воза по шинама.
Изговара је ретардирани момчић, који је једино антропоморфно и симболично везивно ткиво приче.
У сиротињском смећарском насељу, паралелном структуром радње, прате се судбиње житеља. Приповједање је споро, глхо, са пуно подразумијевања. Сам контекст, оставља се на информисаност посматрача.
Опет Куросавин апел на људскост у најнеочекиванијим облицима. Два радника који непрестано пију и мијењају жене, необавјештени о томе. Дјевојка коју злоставља очух, а пази је питоми развозач пића на бициклу. Монструозни сањар који живи са својом кћерком у аутомобилу, отровавши и себе и своју дјевојчицу која му доноси храну, управо храном. Слијепи човјек, који је одлучио да буде изнаник, изневјерен љубављу своје жене. Који, слично као у Мададају, дарива човјека који је дошао да га покраде.
Тачно пожелимо да нам живот буде срећнији, од онога каквим га тренутно доживљавамо.
(Редитељ и писац: Акира Куросава; Писци: Хидео Огуни, Шинобу Хашимото)
