Филм гдје се до половине не може јасно разлучити о чему се уопште ради. Тек када неки ћороскоп провјери дрогу и каже да је 87% чиста, ми схватимо да француска веза превози дрогу у аутомобилима.
Чини то отприлике онако, како наши гастарбајтери воле доћи са дескриптивним таблицама (Washington: Evergreen state). Натоварили су линколн у Европи и довезли га у САД, да би их наша два вриједна детектива открила и већину похапсила. Једино није настрадао главни организатор, будући да никада није ухваћен.
Из данашње перспективе филм је сасвим конфузан, и надовезујући се на Опаке улице, у глави ми буди осјећај да су неке друге ствари које данас нијесам кадар примјетити, биле тада веома битне приликом приповједања. Тако су акције сасвим нефокусиране и разводњене, али из данашње перспективе опет, сасвим реалне. Реалне, ако се узимање аута на полицијску хитност и јурење улицама Њујорка узме као могућа ствар.
Надокнадиће град слупани аутомобил…
Понајвише вриједно спомена, јесте сасвим политички некоректно убиство жене која гура колица, када снајпериста промаши дрчнијег од наша два детектива. Човјека иначе познатог као Попај. Ту је и наглашавање тешког живота полиције, која се смрзава напољу грицкајући пицу и срчући чај, док кроз излог негативци (и то још француски жабари које зову Фрог1 и Фрог2) кркају кавијар и шампањац.
То социјално трупкање ципелама на зими, те компликоване шеме праћења осумњичених, оно је што оправдава данашње гледање овог филма. Све остало је мутава акциона боза, готово једнака данашњици, изузев те радње разводњене детаљима, као рација у црначком локалу, гдје праве читав дуготрајан џумбус да би се срели са доушником.
(Редитељ: Вилијем Фридкин; Писци: Ернест Тајдимен, Робин Мур, Хауард Хавкс, Едвард М. Кејс)
