Настрани надреализам, у корицама дјечије комедије. Бајковита костимографија га чини још луђим.
Ово је научнофантастични мотив о сиротишту, и епска фантастика у којој је Оливер Твист у свијету техничких уређаја, дизајна налик на оне у Линчевој Пјешчаној планети.
Дјевојчица Мијета упада у воду, таман гдје филм прераста у праву бајку. У којој дјеца не умиру, али која задржава цјелисходност атмосфере кад плачу на додјели пакетића, јер их је Божић Бата (иначе ложач-алкохоличар у предузећу гдје им раде родитељи), испрепадао на мртво име.
Сав се одвија у мраку смрдљивог лучког града. Циркуски снагатор заостао у развоју, уз помоћ Миете тражи Малог Брата. Којег су киднаповали сљедбеници култа Трећег ока, у костимима налик на Боргове из Звјезданих стаза. Дјецу испоручују Кранку, господару клонова, који ужива да их плаши. И има жену патуљчицу. Ту су и тренер буха, лучка заводница, те амнезични научник, који хоће да исправи своју грешку.
Живи циркус.
Изузетно набуџено, веома скупим визуелним ефектима. Као рафимнан нечије промишљене накане да представи свој измјештени свијет, јесу симултански монолози сијамских близнакиња.
(Редитељ: Марк Каро, Жан-Пјер Жене; Улоге: Рон Перлман, Даниел Емилфорк, Џудит Витет)
