Прозриво с почетка. Крај се претвара у игру жмире, са животом као улогом.
Психијатру Дејвиду Каловеју, жена врши самоубиство. Да би то преболио, сели се ван града, са кћерком Емили. Депресивна због губитка мајке, врло је некомуникативно настројена. Изграђује измишљеног пријатеља, по имену Чарли; и на њега сваљује све. Како своје понашање, тако и ужасне ствари које отац затекне по кући. Углавном у 02:06 часова. Вријеме у које се непрестано буди, пошто је тада и нашао жену пререзаних вена у кади.
Дубоко у клишеу жанра, што значи да се правила преносе и на каквоћу израде. Снимљен је квалитетно школски, са музиком, кадрирањем и сценаријем; тачно у оквиру зјенице циљне групе. Чак и посљедњи кадар, невербално наставља причу о злу које је преживјело. Можда за 2. наставак.
Није незанимљив. Држи пажњу и поред малог броја ликова. Уз пристојно улагање на глумачком плану. Неки дијелови одлично исприповједани, у циљу стварања индуковане психозе.
Аргумент више на рачун тврдње, да изгледа више никад нећемо гледати хорорни трилер, а да за основну идеју не употребљава двоструку личност.
(Редитељ: Џон Полсон; Улоге: Роберт де Ниро, Дакота Фанинг)
