Почиње мишљу: Када си млад можеш све. Онда наступи вријеме у којем оно што си могао бити, уступа мјесто ономе што ниси био (ово уступа сам ја измислио, а ви погледајте ако вас занима шта једно "уступа" мијења).
Са једне стране заиста интересантан филм, али неодољиво намеће поређење са Белим оделом, Л. Ристовског. Пуно добрих детаља, и у основи занимљива замисао; али је дојам цјелокупне изведбе наиван. Малтер који недостаје међу циглама, исти је онај, као кад ја сам мијењам уље и кочионе плочице. Треба ми бар сат више него професионалцу. Што ће рећи: Клуни је глумац. Све је за нијансу прозривије, или мање редитељски набуџено, од процента који изискује биографија Чака Бериса.
Писао је поп пјесмице, и правио дебилне игрице и квизове на ТВ. Док га није заврбовала ЦИА, и он постао убица (33 жртве). Пичио се по Источној Њемачкој, и сличним европским вукојебинама; да би на крају дошао до бесмисла. Најбољи је крај. Има идеју за нови шоу. Три старца би се сјећали шта су били, а шта су се надали да ће бити. Побједник је онај, који себи не просвира главу.
Он добија фрижидер.
(Режија: Џорџ Клуни; Улоге: Сем Роквел, Дру Баримор, Џулија Робертс)
