Фронтал у рубрици „Из других медија“ преноси став Роје Хакакиан објављен у Њујорк Тајмсу 25. фебруара 2012.године
„На чијој би била страни кад би избио рат између Израела и Ирана?“ питао ме је неко на Фејсбуку прије пар седмица, када се причало о томе да је израелски напад на иранске нуклеарне објекте неминован.
Већ од ране младости, по избијању иранске револуције 1979. често сам преиспитивала своју приврженост једној од страна, па сам почела да те личне сумње доживљавам као дио мог иранско-јеврејског насљеђа.
Тих раних 80-тих година, група интелектуалаца социјалиста, састајала се сваког четвртка навече у једном стану у Техерану. Одлучили су да ме приме у свој круг. То су биле опасне године. Нова влада тек што је дошла на власт; била је пријека и несигурна. Нападана је опозиција. Бјеснио је рат са Ираком, а САД су увеле санкције. Дане смо проводили у редовима чекајући сљедовања основних прехрамбених намирница.
Сваки члан групе је био задужен за одређена питања. Мој задатак је био да сваке седмице напишем извјештај о израелско-палестинском сукобу. Иако сам била млађа од осталих, тачно сам знала шта се од мене очекује. Земља се мора вратити Палестинцима, завршила бих у сваком извјештају. Никада нисам споменула да су међу Јеврејима који су живјели у тој земљи били моји сиромашни рођаци који су се из Ирана иселили у Израел, када је њихове домове и радње запалила разјарена гомила у нередима који су избили прије револуције.
Ћутање и покорност су увијек били – и сада су – основно обиљежје карактера иранских Јевреја. Бјежали смо од сукоба и избјегавали их. Дубоко смо се укопали у заборав, а у исто вријеме смо живјели поред пријатеља и сусједа муслимана. Сигурност и успјех је долазио онима који би се најбоље уклопили, онима који нису дозволили да се било који дио њиховог јеврејског идентитета стопи са иранским.
Данас, управо је заборав тај који пријети да прогута оба народа. Никада прије нису два народа била толико обликована један другим, а ипак толико несвјесна шта све дугују један другом.
Почетком 20. вијека, безакоње и племенска подијељеност су исцрпили Иран. Средином вијека, под вођством шаха Резе Пахлавија, Иран је добио војску и ефикасну централну владу која је омогућила индустријализацију земље. Ирански Јевреји су заслужни за невјероватне резултате индустијализације Ирана.
Међу њима су била браћа Назаријан (Nazarian), који су напустили Иран и стигли у Израел крајем 40-тих; борили се у Рату за независност Израела 1948. године. Радили су на грађевинама, и када су научили вјештине градитељства, урадили су незамисливо: вратили су се у своју домовину и почели бавити грађевином. Отворили су производњу камиона, кипера, дизалица и мјешалица. Први пут у историји Ирана су ове машине, симболи урбанизације, постали доступни и приступачни цијеном. Град Исфахан – за којег пословица каже да његова грандиозност вриједи „пола свијета“ – је постао једна од највећих туристичких дестинација Ирана тек када су браћа, у сарадњи са врхунским иранским инжењерима, изградили подземну канализацију и тако град ослободили болештина и смрада.
Браћа породице Елганијан (Elghanian) су изградили небодере и ауто-путеве који су земљу излијечили од племенске изолације. Основали су прву иранску модерну творницу пластике, која је отворила пут осталим друштвено-економским и научним достигнућима.
Међутим, брзо након пада шаха, поглавар Револуционарних судова, Садех Калкали (Sadegh Khalkhali) је погубио стотине демократски оријентисаних младих људи који су били против новог режима. Он је погубио Хабиба Елганијана (Habib Elghanian) оптужујући га да је „сијао изопаченост“ и „шпијунирао за Израел“. Његово погубљење је подигло на ноге јеврејску заједницу. Од око 100.000 иранских Јевреја, многи су напустили земљу, и побјегли у Израел или САД. Данас у Ирану живи око 20.000 Јевреја.
Већина Иранаца није свјесна ових историјских чињеница; с друге стране, ни Јевреји нису свјесни колики је ирански допринос опстанку Јевреја. Веома често сам била свједок изненађења америчких Јевреја који су, кад би ме упознали, схватили да Јевреји живе на Средњем истоку, изван Турске и Израела.
У VI вијеку п.н. ере, Јеврејима изгнаним из Бабилона спас је пружио Кир II Перзијски (Cyrus the Great), који им је помогао да се врате у Израел. Почетком 40-тих, Иран је био уточишће Јеврејима који су бјежали од Хитлерове војске. Хиљаде Јевреја дугују своје животе храбрим дјелима Абдул-Хусеин Сардарија (Abdol-Hussein Sardari), шефа иранске дипломатске мисије у Француској, који се супротставио наређењима нациста и Јеврејима издао хиљаде пасоша и путних докумената. Чак и када је предсједник Махмуд Ахмадинеџад (Mahmoud Ahmadinejad) на сав глас негирао Холокауст, потомци преживјелих пољских Јевреја који су се доселили у Иран, положили су цвијеће на гробове својих драгих на Пољском гробљу у Техерану.
Да ли би два народа дозволила својим вођама да започну рат, када би били свјесни колико су дубоко задужили једни друге? Бомбардовањем Ирана, Израел би бомбардовао дио јеврејске историје. Ако се то деси, питање неће више бити коју страну бих изабрала. Била бих двоструко рањена. Раниле би ме двије несавршене културе које толико волим. Двије културе које, свака дајући по једну половину, чине моје биће.
(www.nytimes.com /Фронтал)
