Текст је објављен 5. марта 2012. године
Предсједник Обама (Barack Obama) и израелски премијер Бењамин Нетанјаху (Benjamin Netanyahu) дијеле одговорност за напетост у односима између ове двије земље. Међутим, не смије бити никакве сумње у то да је г. Обама посвећен безбједности Израела. Када упозорава да би се напад Израела на Иран могао осветити, и да „су за дипломатију још увијек врата отворена“, он говори у интересу Америке и Израела.
Нуклеарни апетит Ирана је неоспоран, као и његове зле намјере према Израелу, Америци, арапским сусједима и свом сопственом народу. Пријетње Израела да ће једнострано напасти Иран су пажњу свијета напокон усмјериле ка тој опасности. Међутим, не смијемо имати илузије о томе шта би све било потребно да се нанесе озбиљна штета иранском нуклеарном комплексу, о великој цијени и ограниченој користи.
То не би био „хируршки“ прецизан напад као онај из 1981. године, када је Израел уништио реактор Осирак у Ираку, или као напад Израела на незавршени реактор у Сирији 2007. године. Иран посједује бројна постројења, а најважнија су под земљом или су „постала отпорнија“. Аналитичари у Пентагону процјењују да би чак и непрекидан ваздушни напад Израела само уназадио програм за неколико година, натјерао изградњу постројења још дубље под земљом и вјероватно започео један шири рат.
Нападом би иранска влада постала жртва у очима, иначе отуђене иранске јавности. Напад би покидао међународну коалицију и поткопао све јачи режим санкција, што би Ирану олакшало поновну изградњу свог програма.
Израелци су с правом уплашени и фрустрирани. Предуго је свијет игнорисао недјела Ирана и није се обазирао на упозорења из Израела. Док је предсједник Џорџ Буш упућивао празне пријетње, притом не остваривши никакав напредак, г. Обама – уз снажан подстицај Израела и Конгреса – остварује све већи успјех окупљајући међународну заједницу како би изоловали и казнили Техеран.
Изјава Мит Ромнија (Mitt Romney) да „ако Барак Обама буде поново изабран, Иран ће добити нуклеарно оружје“ је чисти цинизам; његове препоруке о „санкцијама које онеспособљавају“ и „војним опцијама“ се једва разликују од политике г. Обаме. Понуда предсједника да се са Техераном преговара је олакшало убјеђивање осталих да треба да појачају притисак.
Ми не знамо да ли постоји комбинација санкција и дипломатије која може убиједити да одустану од својих нуклеарних амбиција. Амерички званичници су у праву када не обeћавају превише. Иран осјећа посљедице оштрих рестрикција у свом банкарском систему, а притисак и бол би требало да се значајно повећају у наредним мјесецима, када ЕУ уведе ембарго на увоз иранске нафте.
Недавна понуда Техерана да се врати за преговарачки сто је готово сигурно још једна лажна понуда, али ју морамо тестирати.
Шта ако санкције и дипломатија не буду довољни?
Г. Обама већ дуже вријеме говори да су све опције у игри. У посљедње вријеме његова реторика је постала конкретнија – понукана, без сумње, пријетњама Израела да ће напасти сaм.
Прошле седмице је изјавио: „када САД тврде да је неприхватљиво да Иран посједује нуклеарно оружје, ми то мислимо озбиљно“. У говору који је у недјељу одржао Америчко-израелском комитету за јавне послове (AIPAC), он је изјавио да његова политика није у томе да обузда Иран, већ „да спријечи Иран да дође у посјед нуклеарног оружја“.
Војска САД је у стању да нанесе далеко већу штету иранским постројењима него што то може израелска војска, али цијена би била веома висока, праћена многим опасностима и неизвјесностима.
Г. Обама је у праву када тврди да војна акција треба да буде посљедње средство, када ништа друго не успије; али Израел не треба да сумња у одважност овог предсједника. Такође ни Иран.
(http://www.nytimes.com /Фротнал)
