Прича о Шарлот и Бобу, је једина ствар коју размажено редитељско дијете, може направити у зрелим годинама.
Млада фотографова жена је завршила филозофију. И сви су јој глупи. Поготово Бритни-Шакира-Агилера-Џ.Ло пјеваљке, са којима јој се дружи муж. Боб је стара филмска звијезда, која снима рекламне сетове за јапански огранак вискија. Она је запостављена и данима глувари по хотелу, а он скоро да се нема чему вратити.
У озрачју неразумљивости језика и културе, њих двоје су природно упућени једно на друго. Сублимација тога је у суши бару. Порције рибе се разликују само по цијени. Фотографије су потпуно исте, а пиктограми ништа не говоре.
Они излазе, разговарају о породици, дјеци, браку, и животу уопште. Иако леже заједно у кревету, ништа се тјелесно не дешава. Паралела несналажења у Јапану, је метафора њиховог обостраног неуклапања у свијет. Некад потпуно и патетично промашена, да је крај препустила недореченом шапату.
Добро снимљено. Остаје у сјећању, мада ни упола не би вриједио са јапанским титлом. Отуд помало колонијална расположеност, према домороцима који праве мазде и тојоте.
(Редитељ: Софија Копола; Улоге: Скарлет Џохансон, Бил Мареј, Акико Такешита)
