Почиње заиста добрим, одозгогледним кадром на гробљу. Са ружичастом овцом, међу црним кишобранима. Касније прелази у француску варијанту филма типа Отац на службеном путу, или Тито и ја.
С тим, што за разлику од оба наведена поредбена објекта, овдје нема веће политичко-историјске националне терапије. Поготово Марковићевог плачипизма и увлачења Западу. То је из простог разлога, што је овај филм већ снимљен тамо. Требала би опасна егзибиција, да се сами себи увуку.
Као и увијек, дијете приповједач је мален, дебељушкаст, и медиокритет. Као и већина приповједача у умјетничким дјелима, он бира да буде стрпљиви посматрач у тренуцима који су му најбитнији. И тиме, наравно, досеже све што је хтио.
Њему отац такође одлази на службени пут, али се испоставља да је умислио како је то затвор. Но тако добије популарност, која му омогућује да се приближи дјевојчици Сари. Па онда иду да пронађу оца, његовог најбољег другара Моргана. И како то обично бива, све им пође за руком и још боље заврши.
Ту филм исказује једину идеолошку смјерницу. Која не критикује, већ по партијском задатку оснажава осовину ЕУ. Сари је мати Енглескиња, а Морганов незнани отац живи у Лондону. И има очито склоност ка црнкињама, те Морган упознаје још тамнопуте полубраће и полусестара.
Ваљда као дефиницију англофранцуског мјешовитог брака.
(Редитељ: Ричард Бери; Писци: Ричард Бери и Ерик Есос)
