”Ја сам прича.”, односно ”Зборник кратке прозе младих са простора бивше Југославије”, промовисана је у сриједу у Музичком павиљону парка ”Петар Кочић” у Бањој Луци.
Пише: Жељко Свитлица
Зборник је резултата конкурса Пројекта ”детаљ.орг” организованог у сарадњи са издавачком кућом Бесједа из Бање Луке, чији је циљ био (и јесте) афирмација писаца кратких прича и популаризација те књижевне врсте код читалаца у региону.
Поменути конкурс је трајао од 1.фебруара до 25. марта 2009. године.
На конкурс се oдазвало 129 аутора, а комисија (Ернест Завила, Воки Ерцег, координатори пројекта) одабрала je 33 аутора, односно 59 прича. Издавач је Бесједа из Бање Луке, а издање је остварено у сарадњи са Министарством културе Републике Српске.
На јучерашњој промоцији, о кратким причама говорили су и своје или туђе приче читали су: Берислав Благојевић, Борјана Мрђа, Лана Басташић, Драган Бурсаћ, Маја Кларић, Тања Шљивар, Ернест Завила (детаљ.орг), Ненад Новаковић (Бесједа)…
Каква је атмосфера “књижевне вечери”?
Од присутних аутора свако је прочитао по једну своју причу и они који су присуствовали догађају, а ова књижевна форма им није блиска, могли су и из пар примјера да се увјере у свјежину коју носи свака прича понаособ, као и у разноврсност тема, обима, форме и приступа писању кратких прича.
Није све остало само на читању. Аутори и приређивачи су расправљали о вјечној теми свих људи од пера (тастатуре): ”како живјети од писања”?. Покушавали су анимирати присутне да се укључе својим питањима и разбију уобичајену и свима мрску атмосферу ”књижевних вечери” из неког прошлог времена, које су и по ријечима присутних аутора нешто што у најмању руку не доприноси зближавању омладинаца нашег доба са књигама.
О мањем или већем успјеху, моћи ће се судити након сличних догађаја који буду организовани у Бањој Луци, а за труд координатора Вокија Ерцега и Ернеста Завиле дају се упутити ријечи хвале. Оно што би могло ићи у условне замјерке, јесте већ тврдоглаво и несамопоуздано тражење своје битности и значаја кроз, мало је рећи офуцану, југоносталгију. Омиљену дисциплину оних који су књижевност у Бањој Луци и РС довели до овог степена гдје се налази.
Њихово ”удружење” (детаљ.орг), према Ерцеговим ријечима ће наставити рад и настојања у сличном правцу и у будућности.
Воки Ерцег: Штампали смо како је написано
Питали смо Вокија Ерцега: Да ли је кратка прича као форма, погодна за ”конзумирање” код читалачке публике модерног времена управо зато што је кратка и да ли би инсистирање на њој ако таквој представљало својеврсно прилагођавање књижевности времену?
– Карактеристика кратке приче и јесте сажетост и она је ближа поезији него роману. Неки ”брутални” ставови кажу и да захтијева више способности него сам роман.
Ја не мислим да је разлог да се пише сажето брзина живљења. Књига сама по себи је спор медиј и нема потребе да се књижевност прилагођава начину живота јер је вријеме промјенљиво и илузорно ка и све на свијету. Књижевност мора да буде у духу времена, али чему да се прилагођава? Ријечнику, колоквијализму…?
Примамљивија ми је теза да се књижевност врати неком обрасцу дужег приповиједања него сажетости.
“Ја сам прича” има латинични визуелни идентитет?
– Ово је регионални конкурс и можда је ради јасноће урађено тако….Позвали смо ауторе са простора бивше Југославије. Задржали смо аутентичност рукописа и уколико је неко писао на ћирилици, тако је и штампано, што важи и за текстове на латиници. Оставили смо и аутентичне дијалекте да оркестрирају сами за себе.
Сума сумарум
А како, на крају, читати кратку причу? Преносимо прилог , тачније ријеч приређивача, која стоји на крају овог зборника као посвета краткој причи као таквој.
Кратке приче – једнодашне, минијатурне приче, заиста се читају без неког већег напора. (Свима који су навикли на читање гигантских романа, оне могу дјеловати чак неозбиљно). Неке од њих заиста су завршене и заокружене наративне цјелине, међутим, један алтернатини поглед на то читалачко искуство – што не треба схватити као правило! – дао је Давид Албахари коментаришући своју књигу Необичне приче, поредећи их са цвијетом, којег читалац може да понесе и расцвјета у себи- тако да у тој игри чи(таоци) заиста престају да буду таоци већ равноправни и потпуно слободни учесници те литерарне димензије: попут теме одсвиране на једном инструменту коју читалац-слушалац, у себи, може разгранавати по личном нахођењу и сензибилитету.
”Ja сам прича.” се неће продавати; цјелокупан тираж ће бити подијељен бесплатно…
