Сценарио крајње пун рупа, али је основна замисао за сваку похвалу. Медицинска наука је у овом случају ненормално много напредовала у односу на остале гране људске знаности, па је могуће без икаквих посљедица одстрањивати ожиљке, тачније потпуно замијенити лица двају (двојина ми се суверено намеће из костију) човјека.
Не само да при тој операцији остају живи, него се може обавити и још једаред без икаквих посљедица. За то вријеме, наука је продрла само још у казнено-поправне институције, које су је употријебиле у мало естрадније забавну полугу садизма. Типа магнетних ципела и сличних научнофантастичних орвеловштина.
Главном терористи и државном непријатељу чак још ненаправљених држава, омакне се да падне у заробљеништво снага реда и мира. Не морају га пустити, по матрици да добри момци поштују процедуру, већ је он негдје поставио бомбу, која ће скењати читав град.
Зато се одобрава посебна акција замјена лица, при чему ће злочинац лежати у анестезији, док његов љути непријатељ (детектив којем је убио сина) оде у затвор и извуче из његовог брата гдје се налази локација на којој је паклена машина. Он то и чини, али ствар креће по злу.
Негативац се буди, побије једина два свједока који су за операцију знали, нагоди се са сопственим братом и почне уживати у идентитету свога прогонитеља. И свима се допада што детектив више нема метлу у дупету.
Онда иде прогањање, прегањање, патетисање и много, много експлозија и марисане. Крај је на концу срећан, без обзира што ћера упуца оца у ногу, мислећи да је негативац, односно што се у њега са туђим лицем заљуби негативчева жена, а он након њене смрти доводи дијете већ опјеваног злочинца и одгаја га умјесто свог сина, палог као колатерална штета у борби против тероризма.
Занимљиво је са глумачке тачке гледишта неколико трансформација и уопште концепцијски није лоше, али сценарио није дао довољно простора да се то макар мало вјеродостојно искаже, односно на много мјеста дјелује изузетно неувјерљиво.
(Редитељ: Џон Ву; Писци: Мајк Верб, Мајкл Колери)
