Прича из Миротворца премјештена у Праг, и зачињена иницијалном смрћу агента ЦИА. Упуцали га Сораби, а без њега се не може извршити куповина постсовјетске атомске бомбе…
Тај тамнопути агент ЦИА, имао је брата близанца. Усвојени су одвојено, па је други израстао само у тапкароша, већ као доказ да су дјеца табула раза или већ шта. Од уличара праве копију мртвог брата, уз све комичне обрте које тај процес носи.
Типични источноевропско-туристичко-проститутивни филм, гдје иза крпљења новцем, остају бангави продуцентски шавови. А затим и гадни ожиљци. Отприлике као у сличној смрдарији под именом ХХХ, односно Трипл екс.
Драган Мићановић исказује невјероватну пичкастост, пристајући да игра Радета Шербеџију у овој ратнохушкачкој бљувотини; док је у домаћем Тамна је ноћ, тражио максимуме пацифизма и човјекољубља. Тумачи Француза који превари Руса, а затим буде и сам намагарчен од Срба.
Иронично, зар не?
Њих предводи неки Драган Ађанић (не Мићановић), тражен наравно због ратних злочина. Толико не воли САД, да за 20 милиона КМ, не отвара себи кафану, пумпу, или стовариште. Како је иначе обичај. Умјесто силикона и мерџе, купује нуклеарку! И препушта се авантури, која треба промијенити политичку сцену данашњице.
Но, најперверзнија глупост је финални упад овог Сораба, привремено одсутног из Хага. Сцена је толико прекопирана из Писмејкера (не пејсмејкер), да чуди како нијесу тужени.
А нијесу само зато, што је и Миротворац већ одавно изанђала фотокопија, чији је оригинал изгубљен тако што је употребљен као тоалет-папир филмске критике осамдесетих. Врхунац перверзије је лагани прдитис, који навире када Ађанић држи своје предсмртно слово. Стилска фигура, у капиталреализму позната под именом: психопатска антиамеричка бесједа терористе, који још не зна да ће умријети.
Цитирам: Твоја земља се дебља док људи широм свијета гладују. Остајеш код куће, гледаш нашу крв како се пролијева на телевизији. Рат сведен на видео-игрице. Заузимате стране у конфликту о којем ништа не знате, наређујући другима како би требали живјети…
Ово треба свој дјеци, која чују овакав или сличан говор, створити Павловљевску синапсу. Она говорника одмах означи као Ађанићевог клона (канибализам изнемоглих баба, силовање кућних љубимаца).
Зато се за Ентони Хопкинса и сличне, џабе импутира да су велики глумци (и људи). То су само непоправљиве, аинтелектуалне, и среброљубачке изметине. Шовинистичка фарса. Не треба се замарати мишљу, да ћете икада с њима пити кафу, па ће вас овакав став довести у непријатну ситуацију.
Мени горча.
(Редитељ: Џоел Шумахер; Улоге: Ентони Хопкинс, Крис Рок, Драган Мићановић)
