Класичан кримић, који је претендовао да буде умјетнички и општечовјечански филм. У томе и успије, али тек када Џими зарије нож у Дејва. Друга из дјетињства.
До тад држи форму обичног кримића. Изузев натуралистичких дијелова, као што је патња за изгубљеном ћерком.
Почиње дјетињством, кад неки људи одведу Дејва и четири дана га злостављају у подруму. Од тада није добар с мозгом. Наставља у одраслости. Редитељ учини све, да помислимо како је Дејв убио Џимијеву кћерку.
Онда филм постаје крајње окрутан и умјетнички зачудан. У пренападном и помало фашистичком монологу, који дилемичном Џимију упућује жена. Исувише очигледан и сиров, да би био само порив из страха да не изгуби оца своје дјеце. То је тај детаљ, који чини филм умјетничким. Шоњо с почетка живи трагично, и трагично заврши. Без правде. То тако често виђамо у животу, али ријетко у филмовима. Дејв је био предодређен за патњу. Умро је само зато што његова жена, није пронашла никакав алиби у новинама. И посумњала на њега.
Џимијева супруга на то каже: И мени је рекла што и теби. Каква жена прича такве ствари о свом мужу?
(Редитељ: Клинт Иствуд; Улоге: Шон Пен, Тим Робинс, Кевин Бејкон)
