Ако сте након “Спашавања редова Јарана”, очекивали спектакл у руским униформама; грдно се преваристе. Од масовних сцена нема ништа, сем, донекле, самог снајперистиног доласка у Стаљинград.
Епичност Спилберговог остварења је потпуно изостала. Много јеткије и окрутније истиче ружну страну рата, приказујући совјетске “јединице за подршку”, које стоје са митраљезом иза оних који иду у напад. Тако натуралистичких сцена, нећемо гледати у случају Рајановаца.
Политички комесарчић на сабору истих таквих, након мејнстримске мисли да се генералима који командују повлачење побије породица, предлаже нешто ново. Производњу хероја. Да народ у нешто вјерује. Пропаганда прихвата, и праве хероја од снајперисте Василија. Иначе историјског лика, који је убио гомилу Шваба и то баш као врхунски стријелац.
Слиједи љубавно-љубоморна прича, посматрана кроз снајперску оптику. Херој народа и његов творац, сукобљавају се око дјевојке, таман када главни њемачки снајпераш долази по црвеноармејску јуначину.
Све се завршава на општеамеричко добро. Након што су Руси разбили Германе код Волгограда (Стаљинграда), ови се искрцаше у Нормандији да поберу ловорике.
(Редитељ: Жан-Жак Ано ; Улоге: Џозеф Фајнс, Џад Лоу, Ракел Велч)
