Једино је крај вриједан спомена. Уз похвалну намјеру властодржаца да васпитно утичу, и смање број “злочина из страсти”.
Младу жену муж запоставља самом природом свог посла. Захваљујући олуји и окрвављеним кољенима, упада у наручје млађахног Француза. Тата је сазнао, а затим у нападу страсти и убио младића украсном куглом.
Ствар долази до полиције. Жена очекује да муж то искористи, али он је немотивисано штити. Схвати зашто, тек када у кући види куглу коју је поклонила Французу.
Пренаглашена патетика и кичерица, мада углавном одлично снимљена. Поготово је добар женин занесени повратак са првог шврљања. Идеја није лоша, али ни оригинална. Зато не претјеривати – ово је јако добар филм у својој класи. Тачка.
Сад тај ваљан крај.
Стају на семафору, и причају шта би даље. Како би могли побјећи у Мексико, и живјети на плажи. Плачу грлећи се, и свјетло се мијења у зелено. Тако то стоји док се кадар размиче, и таман кад ми сконтамо да је тај семафор уствари испред полицијске станице, свјетло се мијења назад у црвено.
Просудите сами шта су урадили. Редитељ је дао (политички коректан) наговјештај.
(Редитељ: Едриан Лајн; Улоге: Ричард Гир, Дајан Лејн, Оливие Мартинез)
