Oво је један од озбиљније сценаристички мотивисаних хорора и ту му се мора одати признање. Могућност да се приликом пресађивања органа, одређени биолошки импулси манифестују и на примаоца, у коријену су инспирације овог наслова.
Виолинисткиња, слијепа од пете године када се са сестром играла петардама, добија очи као већ одрасла. Добија и психијатријску помоћ, која јој помаже да се избори са новим приливом информација у мозак, који врше фундаменталну промјену живота.
Но, та помоћ само одмаже у нашем случају, пошто она види људске душе и оне који их одводе. Скоро к'о Шаптачица духовима. Специјалноефекатски, у рјешењу самих разводника смрти, ово је врло незадовољавајуће. Скоро к'о Ко жив ко мртав (Dead Like Me). Остатак филма је на висини задатка и на одређеним мјестима баш плаши, особито што је та експериментација са особом која је тек добила вид, схваћена врло стручно.
Тако имамо варијације у квалитету тона, а не само неспособности да се изоштри слика и оцијени шта је у њој стварно, а шта не. Ужас тих призора је прво баца у депресију, те веже себи очи и замрачује кућу. Затим јој дјелимично повјерује и психијатар, те њих двоје крећу на пут до Мексика, гдје схватају да је добила очи од брухе. Како већ Мексиканци кажу за вјештицу.
Долазе у посјету мајци дјевојке која је умрла, а која је имала претсказање да ће доћи до пожара у фабрици гдје је радила. Због свих тих слика, она се и објесила, што смо ми и видјели на почетку филма, у изванредно застрашујућој сцени, коју остатак филма не успјева да достигне доцније у пуном капацитету.
На концу, спашава доста људи на граничном прелазу, јер је имала визију да ће цистерна експлодирати. Није имала визију да ће јој експлозија зарити срчу у очи, тако да се филм завршава некаквим сакатим наравоученијем како очи можда и нијесу потребне да би се видјело (већ по косовско-циклусној варијанти слијепих гуслара који виде боље од окатих); те њом на концерту у друштву сестре и очигледно новог младића у лику бихевиоралне помоћи.
Филм ми се није гледао због Радета Шербеџије, који се потписује са СЕРБЕДЗИЈА, и опет глуми источноевропљанина. Овај пут диригента који је из Прага дошао у Лондон, а одатле у сан свих емиграната. Тај његов потпис у овом случају, говори свим оним латиничарима да “Šerbedžija” није нешто што могу тачно прочитати англосаксонци.
Тако да знате.
(Редитељи: Дејвид Мороу, Завијер Пелад; Писци: Себастијан Гутијерес, Џо Џо Јует-чан Хју, Оксајд Пенг Чан, Дени Пенг)
