Добро, шта? Скорцезеов филм, који ти се потпуно згади, кад помислиш да је то прича о екипи из Потока или са Лауша.
Шанери, препродавци дроге и заштите од сопственог рекета.
Шта ту има величанствено и вриједно спомена, без крајње социјалне ангажованости, која је овдје дошла само до нивоа да нема срећног краја?
У свој тој причи, која још у ово доба показује Скорцезеову склоност да генерацијски и цивилизацијски портретише стварност за некакву романтичну америчку историју, појављује се дечкић који је добар. Чарли. Он стално вади момка који је проблем. Џони.
Обојицу су одлично одглумили Харви Кајтел и Роберт де Ниро. Ту је и Тереза, Џонијева рођака у коју је заљубљен Харви. Односно Чарли.
Осјети се тај дух времена, у којем је женска лако могла бити силована уколико уз себе нема правог мушкарца, односно оног гдје је мафијашки бос одлучивао да ли епилептична Тереза може, или не може имати свој сопствени стан. Барем га њени родитељи питају за савјет.
Основни генератор зла, односно радње, је да Џони касни са исплатама док се не накупи 3000 долара (тражи му се 800 за седмицу на улици), те тај локални мафијашчић који је Џонију надређени, стално попушта због Чарлија. Чак смањује на 2000, али га Џони исмије пред свима потежући му пиштољ у лице и истјерујући га из локала. Касније, при покушају да побјегну из срања, тај исти пуца на њих у колима и рањава их све троје, слупавши им кола.
Но, пут до овог расплета није праволинијски, нити је у било којем случају јасан. Јасно се водило рачуна да филм опише живот Италијана у Њујорку, а да буде и гламурозан и занимљив. Довољно је динамично снимљен, да тек у три-четири наврата бива досадан и вуче на спавање.
(Редитељ и писац: Мартин Скорсеизи; Писац: Мардик Мартин)
