Одвратан филм, какав се ријетко виђа. Кадрови и звуци, који изазивају вртоглавицу и мучнину. Вишеминутна сцена силовања дјевојке у подземном пролазу; ломљење руке у намјери да испедеришу њеног момка који је кренуо у потрагу за осветом; Дркачи у клубу Чмар. Све је то оно, што филм чини изузетним. Али да ли и добрим?
Свакако није штиво за први љубавни састанак. Након пројекције, најгоре би било још рећи да вам се нешто свиђа.
Скоро да нема ништа лијепо. Мрачан до крајњих граница, иза којих нема наде да добро може надвладати. Зло побјеђује, а у томе чак нема ништа лоше.
Неизоставно запитати о смислу снимања, јер интелигентним и према животу мрачним људима, он не говори ништа ново. Чему, када ће га једино они догледати? И то једва.
Но ово је поетика из богатог друштва, којем у декаденцији још само то буди надражај умјетника. Овај редитељ је далеко бруталнији од Катрин Бреја. Свог феминистичког антипода, која за разлику од његовог досљедно експлицитног натурализма; прије снима "умјетничке порниће".
Композиција уназадног приповједања, само појачава осјећај да повратка нема. Злочин са почетка је и крај. Такнуто – макнуто. Изванредим ефектима разбијена глава погрешног човјека, неће бити враћена у пређашње стање. Залијепљена као изломљена античка грнчарија. Целулоид не прашта. Једини се извукао болесни макро, наказни облик људског рода, којем је досадио нормалан коитус. Генератор највећег зла и креатор једне од најмучнијих сцена у новијој кинематографији.
Неоргиналност која пада у очи, јесте уводна шпица са испретураним словима. Јадна, јер подсјећа на америчке покушаје имитирања ћирилице, при филмовању Русије. Гдје је велики дизајнерски посао одрађен простим окретањем слова Р. Нажалост, тих ствари ћемо се још нагледати у домаћој и страној продукцији. Једноставно сваке године исплива неко нов, коме је то баш "оригинално" и "занимљиво".
Редитељ, сценариста, монтажер и камерман; једна су особа. Само на тај начин се могло остварити представљено. А не треба завршити режију, да се види како кадрови болују од тумора. Виндоус мувие мејкер, напримјер, подијели овај филм на 67 клипова. Поређење са Спајдерменових (први наставак) 1761, даје количник умјетности. Или настраности.
Тешко је и замислити симање силовања, које траје у потпуно непомичном кадру. Као камера за обезбјеђење или шаљиви ТВ шоу, али гдје све кретње изгледају озбиљне и стварне.
Зато не пуштајте дјевојке да се саме враћају кући.
(Редитељ: Гасшпар Ноа Улоге: Моника Белучи, Венсан Касел, Албер Дупонтел)
