Збори се о Вијетнаму, али никако се не смије упасти у замку, да је ово космополитско-хуманистичко остварење. Само је покушао рат пренијети документарно, и великим дијелом успио.
Први дио са нељудском обуком маринаца, која резултира убиством и самоубиством; могао би некоме дати повода да се ова прича посматра као “општечовјечански крик против ужаса рата”. Но, она то није.
Ово је интерна, америчка и англосаксонска прича о рату, у којем им није пошло баш најбоље. Успјешан импичмент Никсона је тај састојак, који је тамошњим редитељима дао инспирацију за умјетничко-натуралистички доживљај косооке земље у Индокини, какав немају за неке друге војне интервенције. Дакле, хуманизам долази у обзир само кад попуше на терену, а онај ко је одговоран за такву политику заврши на стубу срама.
Уз велику количину ироније, и пренаглашавања идеолошке бескрупулозности америчког вођства; филм треба посматрати као причу која је снимљена да проговори. Баш зато што се о Вијетнаму, до тада, толико шутило.
Ни у једном сегменту се искрено не расправља о мотивима младих жутаца да се бране. Он се само може наслутити преко изјава искрвављених маринаца. Сматрају да јужновијетнамски становници не показују довољно захвалности за њихову јуначку одбрану од комунизма. Маринци су дезорјентисани и збуњени. Богато опремљени да убијају, док њихов преводилац има већу плату од министра у влади Јужног Вијетнама.
Ипак, чак и узевши у обзир све што је речено, прича је допадљива. Али само као таква. Као громада ратне стварности, истрешена пред потрошача. О количини политичке коректности снимљеног, може се одлучивати само на основу доживљаја гледатеља.
Редитељу је савјест номинално чиста.
У питању је један кратак сегмент тог геополитичког надметања, у којем је два милиона Вијетнамаца изгубило живот. Дио хладноратовске слагалице, пребачен у перспективу младог и нешто образованијег регрута. Џокер је имао срећу да, из маринаца, у рат заглави као ратни репортер.
Зато се да примјетити низ одличних детаља, везаних за умјетност и документаристику. Почевши од освете за оставе, кроз ћебовање неспособног регрута, до вијећања шта да се чини са невидљивим снајперским злом, кад се испостави да је у питању само дјевојка. Марксистички и родољубно нашминкана.
Стога бих препоручио филм као обавезну литературу, на тему сукоба у Индокини. Али тек пошто се погледа бар један, снимљен са друге стране нишана.
Је л’ ико гледао неки?
(Редитељ: Стенли Кјубрик; Улоге: Метју Модин, Адам Болдвин, Венсан Д'Онофрио)
