Државна умјетност САД, неким чудом не додјељује титуле као у Кини. Овај би могао бити херој рада, државни умјетник 7. класе, 1. платни разред. Шта год то било.
Уз Титаник, доказ више да и Англосаксонци спадају у народе који величају сопствени пораз. Али творци нијесу ставили натпис Хепи енд, након што су Јапанци отишли са обзорја, и море се умирило од детонација. Иду корак даље.
Велича се једна од већих војних глупости 20. вијека. Покушај бомбардовања Токија, који јасно показује ко је први употребио камиказе.
Почетак одмах одаје, да ће се крљати језиком по крајницима свих патетичних особа на планети. Два дечка се играју на авиону. Кад у наредним кадровима нарастају у праве пилоте, све почиње мирисати на Козару, Сутјеску и Битку на Неретви.
Уз врло изражен систем дјеловања, на оне који имају псе за кућне љубимце. Неколико пута кадар навраћа на џумару, прије но што се устреми на неку пресудну и опаку сцену.
У овако обрачунатом окружењу, љубавна прича је у центру осцилације. На главном адуту за гледање, радио је и наше горе лист (Пеђа Бакић), али ефекти нијесу уопште спектакуларни.
(Редитељ: Мајкл Беј; Улоге: Бен Афлек, Џош Хартнет, Кејт Бекинсдејл)
