Ово је један од антологијских примјера, битности одреднице “надахнут” истинитим догађајима. Тешко да може бити већег срања, уколико би га компоновали са стварношћу. Нешто као онај филм Анаконда, само што је у Африци.
Испрва је досадан и незанимљив, са становишта да ти је блесаво гледати филмовање нечега што си већ видио на Националној географији, разлагано напорним гласом њиховог дежурног херпатолога.
Касније постаје забавно колико је јадно и исфолирано. Претвара се у класични сјеверноамерички хорор, гдје је на врху ланца исхране опет бјелачки пар (продуцент – новинарка). Придружује им се и црнац Џо-џо, али само зато што је толико жарко желио да емигрира у САД, те иде у пакету са псићем Вајлијем (по којоту из цртаног филма са птицом тркачицом).
Воле Американци спасити пар угрожених кућних љубимаца из ратне зоне у Бурундију, да је то чудо једно.
Прво гине ловац на крокодиле локалистичко-европејског бекграунда, затим херпатолог Брејди (у овом филму другачијег имена), бива звекнут колима од стране локалне милиције, коју је у егзекуцији локалног врача и његове фамилије, снимо црачки камерман. Он то плати главом у најблесавијој од свих сцена које су се могле затећи у овом филму, а везане су за наднаравне способности овог гмаза.
Да, да, гмаз, и то прастаре лозе кродила која вуче своје породично стабло још од диносауруса, средиште је свих мотивационих кракова овог цјеловечерњака.
Наиме, без обзира што је општепознато да се крокодили брзо замарају, овај је у стању да прогони црнца-камермана више стотина метара по копну, при чему је бржи од њега. Остале глупости сврставају овај филм у афричке “Раље”. Ако га и не убацују у њих.
Све у свему, тај којег су снимили случајно на филму, био је заправо владин званичник. У престоници је, као што сам каже, још један чиновник, а “у џунгли је бог”. Надимак му је “мали Густав”, преузет од тог крокодила људождера, који је само Густав. Откуд баш Густав у сред по централне Африке, није објашњавано.
Реални моменти су да приликом крађе пара, а затим покушаја силовања новинарке, нијесу спасени неким великим акционим потезима, него је то учинио локални црнчић, који је управо ризиковао живот, “надахнут” могућношћу да ће им се тако допасти и доспјети до САД. Када их спаси, камерман Стивен каже: Ићеш у САД, макар те ја морао забити у сопствено дупе, да прођеш преко царине.
Једино што ваља у овом филму је плакат. Насловом “надахнуто истинитом причом о најплоднијем серијском убици у историји”, уз гомилу лобања и кости, готово па је близу Радовану.
Знате ви којем.
(Редитељ: Мајкл Кетлмен; Џон Д. Бранкато, Мајкл Ферис)
