Сузиро Харуно, хоће да види своју млађу сестру прије но умре. Он је на Хавајима, а она у Јапану. У Нагасакију. Десет килиметара од епицентра, направљеног 09.08.1945. у 11:02.
Четворо унучади (двоје мушких, двоје женских) је са баком у друштву, док су им родитељи отпутовали на Хаваје. То је полигон за успостављање јапанско-америчких покиданих односа. Ако је тако нешто уопште постојало.
Обрадовани што сад имају богате рођаке, њихови родитељи покушавају да извуку корист (вјероватно идеологија у Куросавином продукцијском тиму) па у том циљу избјегавају и да кажу како њихов отац погинуо од нуклеарне бомбе. За то вријеме, њихова дјеца сушају бакине приче о прошлости, и покушавају реконструисати ниво сродства. Бака је имала пуно браће и сестара, али не може их се свих сјетити.
Сјећа се ипак једног, који је након бомбардовања стално цртао очи. Каже свом најмлађем унуку, да је подсјећа на њега. Овоме се то не допадне, јер је исти био ћакнут.
На крају из САД долази Сузиров син, који се расплаче над мјестом гдје је погинуо његов тетак. Затим се врати јер му је умро отац. На концу тога, бакута пролупа и врати се у прошлост, страхујући од нуклеарног удара. Посљедња сцена је таква да она иде по киши према Нагасакију, а читава породица је слиједи, падајући у блато, и покушавајући да је зауставе.
Моје питање за крај: Да ли су нуклеарни удари на Хирошиму и Нагасаки геноцид?
(Редитељ и писац: Акира Куросава; Писци: Кијоко Мурата, Иширо Хонда)
