Детективска прича, која својом субјективном вишестраношћу, није чудна гледаоцу данашњице. Све док и убијена особа не посвједочи пред судом, призвана помоћу шинтоистичког медијума. Тај саставак једновремено оправдава дугачке кадрове, и ликовну експресивност вишег нивоа. На шта нијесамо навикли у заплетима, у стилу Агате Кристи.
Јаким пљуском, тројица су привремено приморана на дружење. Све што знамо, причају они. Разбојник је напао мужа и жену. Муж је мртав. И то је једино сигурно. Бандит и жена имају сасвим другачије приче, па је исљеђивање немогуће. Као врхунац (осим мртваца), догађај преприча и неутралан очевидац. До тад само особа, која је прва нашла убијеног. Али ни њему се не може вјеровати, јер је украо бодеж са бисерном дршком.
Ова компликована поставка, није направљена за љубитеље детекције. То је умјетничко проблематизовање, саме вјере у људскост. Што дочарава постнуклеарну депресију у Јапану. Стога је крај двогуб. Један од три саговорника, безосјећајно украде кимоно у који је умотана напуштена беба. Други, крадљивац бодежа, односи је да је одгаји са још шесторо своје.
(Режија: Акира Куросава; Улоге: Тоширо Мифуне, Мачико Кио, Масајуки Мори)
