Право и правду смо обрадили у првом дијелу, па сад прелазимо на политику. Тачнији да будемо – на законодавну власт.
Свом псу Брузеру тражи матер. Налази је код Версаћеа, али не “нашег Версаћеа”. Код неког што врши испитивања на животињама, у циљу прављења што бољих маскара, пудера, сјенила и крема. Што је све фуј и бљак нецивилизовано.
Слиједи зато законодавни марш на Вашингтон. Са истом количином наивности, патетике и патриотизма као и у првом дијелу. Тај племенити циљ, није у колизији са генератором комичности и атракције.
Не труди се објаснити дјеци да не плачу, ако не буду могли имати (или бити) Версаћеов модел. Да је Ел Вудс мање стварна од Пепељуге и Барби. Да је и у самом филму размажено дерле богатих.
Поготово нема објашњења како је учење Римског права, и бубачење преседана напамет, нешто што је много дужи процес од премотавања унапријед; при којима Вудсова бдије над књижуринама, брижљиво уклопљеним у розе амбијент.
Нема ни грама егзактне науке, и не квалификује се у научну. Ово је прије епска фантастика. Све битне ствари на овом свијету, дају се ријешити у козметичким салонима, шопинзима, бесплатним фризурама, дружењем са портирима, и љубављу спрам кућног љубимца.
Ма, политика је забавна. Пробајте.
(Редитељ: Чарлс Херман-Вурмфелд; Улоге: Рис Витерспун, Сали Филд, Регина Кинг)
