Ох, глуп је. Само подсјећање на гледаност Зоне Замфирове, буди осјећаје крајње спрдње. Ако не и туге. Нешто најнаивније, најнедуховитије, и најбезидејније; што је београдска кинематографија икад направила.
Убиједивши се да му леже теме из прошлости, и да снима бестселере, Шотра је покушао реплицирати неку од својих омиљених комерцијала из младости. Сценаристи су ту да зараде кору круха, око невјероватно глупе приче. Коју би, уосталом, могао написати сваки студент прве године драматургије. Али само ако има урођени поремећај у развоју, и искључиво пабирчи туђа остварења.
Америчка поетика није слијеђена једино у томе, да сви народи свијета причају енглески језик, са измјеном у погледу лошег нагласка. Мислили су да је сад невиђено интересантно, видјети глумце из Зоне како шпрехају њемачки, намјесто призренско-тимочког дијалекта.
На неким дијеловима (поготово њихова испраћајна пјесма) дјелује тако глупо, да се при конзумацији осјећа брука. Пљачкају банку у сред Берлина, и одлазе у Швајцарску? Из слабоумног сижеа, вриједи издвојити само једно.
Слобода Мићаловић је лијепа дјевојка, а Катарина Радивојевић глуми у хрватским сапуницама.
(Редитељ: Здравко Шотра; Улоге: Драган Николић, Никола Ђуричко, Војин Ћетковић)
