Да постоји нешто до ове мјере лоше снимљено, и идиотски замишљено; тешко је повјеровати. Потпуно ће огадити серијал стрипова о Дилан Догу.
Просто је невјероватно, да је Тицијано Склави пристао на овакву спрдњу. Једина веза са комерцијалним стрипом овог сценаристе, јесте главни глумац. Личи барем на једну цртачку визију Дилана. А било је разних.
Ово је, пак, рађено према роману, гдје се Дог зове Франческо Деламорте и ради као управник гробља. За помоћника, умјесто Груча, има мутавог дебељка Нанија. Исти тип пиштоља, фолксваген буба и стил у одијевању и чешљању. Не може се отети утиску, да се од Склавијевог романа (какав год био) дала направити далеко боља потка.
Овако остаје да кроз редитељски идиотизам, одгонетамо “шта је писац хтио да каже”, јер ту има настрано добрих поставки, које итало-француска продукција није успјела упропастити. За разлику од већег дјела овог треш хорора, оплођеног сјеменом тинејџерске комедије. Убијеног дилетантизмом и васкрснутог сиротињски некултурном продукцијом. По глупости и јаду, превазилази чак и румунску Модести Блејз са потписом Квентина Тарантина.
Избјегавати у име здравља.
(Редитељ: Мишел Соави; Улоге: Руперт Еверет, Фрасоа Хаџи-Лазаро, Ана Фалчи)
