Досадно СФ-образложење је сабијено у уводну шпицу. Отац главног јунака експериментише са имонолошким системима. Убризгава себи серум, који насљедно дође до његовог сина. (Тим како то функционише, нека се баве Руси).
Осим тог трагичког праодређења кривице (“на синовима до четвртога кољена”, 2. Мојсијева 20:5), емотивно и ликовно окружење веома налик Спајдермену. Предуга емотивно-научна предигра, док се не појави Хулк каквог очекујемо. (Тек у 41.ом минуту).
Техника подијељеног екрана је некад толико мултипликована, у исувише јасно дочаравање странице Марвеловог стрипа и уз велики труд при кориштењу елемената постојећег, за прелаз у нови кадар. Умјесто глупих објашњења о прошлости јунака, користе се обилато снови.
Ипак, неке комичне политичке коректности се не могу игнорисати. Трансформацијом у зеленог мишићавка, подрапа му се сва одјећа под силом ширења ткива. Али, у комплету с генетском промјеном, добија и љубичасте бициклистичке. Некад нестају када поново постане човјек, а некад се скупе у превелике гаће.
Уз то, и поред употребе оклопно-механизованих јединица, води се рачуна да чак ни не помислимо како је Хулк некога убио.
(Редитељ: Анг Ли; Улоге: Ерик Бана, Џенифер Конели, Сем Елиот)
