Најумјетничкији филм еванђеоске поруке, а да је произашао од твораца главног тока и дистрибутера великих пара.
Није га засјенила ни (много млађа) Гипсонова “Патња”. Јер “Искушење” не само да је започело приближавање Христа обичним догађајима у друштву, него и отишло много даље у филозофским реминисценцијама.
Један од доживљаја Исуса (тј. Јошуе). Који се, условно, у већини примјера може поткријепити стварима, које нијесу експлицитно речене и заповијеђене у Светом писму. Својом главном нити, провлачи се између редова. А они би, у овом случају, морали бити широки као ријеке Вавилонске.
Осим Јуде који наступа као издајник-по-задатку, од канонског целулоидног приступа га разликује и то посљедње искушење. Оно је и данас врло светогрдно за већину викенд-вјерника, па и оних мало редовнијих на служби.
Трудница са Јошуиним потомком у трбуху, за људе са дјетињом религиозношћу, претјеривање је недоказних умјетника. За које се тренутачно не зна да ли су будући општеприхваћени поглед на свијет, или то ваља пионирски савјесно осудити. Без чекања.
У Сотонином говору (у лику анђела чувара и мале дјевојчице), нема ни један ред, страшан по људски род. Проблем је свијест ко, а не шта прича. Говор о овим темама, гледаоца неминовно зауставља у позицији када му приповјест зазвучи канонизовано. Да је ипак неко пише по диктату Вишег Бића. Зато забрине љепота исправности, онога што нуди Лучоноша. Све док Јуда не каже: То је добар пут за човјека, али не и за Бога. У смислу да је Јошуа заиста богочовјек.
Дакако, филм не треба посматрати као било какав закон. Мада и Скорцезе на неколико мјеста, даје одушка свом канонизованом гледању. Посебно код уласка у Јерусалим и храм, те успињања на Голготу. Ту нека фрилукава поп музикица, огади читаву атмосферу.
Пилат у изведби Дејвида Боувија, баца далеко више кривње на себе, него што је објективно. То застрањење је неопходно, јер је искупљујућу улогу већ одавно упразнио Јуда.
За крај, нејасна је порука коју Јошуи упућује апостол Павле. Из те преобраћене визије (оснивача организоване религије), просијава Волтеровско: Да Бог не постоји, требало би га измислити.
(Редитељ: Мартин Скорцезе; Улоге: Виљем Дефо, Харви Кајтел, Барбара Херши)
