Потпуно комично разочарење у дјетиње страхове. Тада није била битна љубомора учитељице, која је такође била у вези са младим адвокатом. Нити матера му, која је усљед страха од напуштености, нетрпељива према могућим снахама.
Јокаста, Едип, и остали; данас атерирају на издуване специјалне ефекте и смијешне звуке. Чинећи Птице само спомеником нечега, чега смо се некад бојали. Уз наду да ће данашња нахлада пернатих живуљкица (а сада и свиња), у будућности доживјети исту судбину. Остати само пропагандистичко-властодржачки опијум за народ.
Тако се зоолошким читањем, код јадних врана види да су или на смрт преплашене па лепећу крилима, или су у одбрамбеном ставу па уједају. Колико год била занимљива идеја да птице удружено нападну људе, толико је и смијешно очито, да перад не би имала шансе; што Хичкок мутаво проблематизује, у збирци глупости и нелогичности. Ево их само пар:
При нападу на кафић, птице нијесу у стању да разбију велико стакло његових излога. Али зато, у доцнијем нападу на кућу, могу прокљуцати врата или кров.
Непрестано спречавају дјевојку да изађе из говорнице. Агресивно и болно. Да би по доласку њеног мушкарчине, почеле да се понашају као свакодневне птице, које су устале на лијеву ногу, те нешто нервозније налијећу на пролазнике, јер им је из гнијезда испало птиче. Бескрајно су смијешни призори, када млада магнатица бива немилосрдно кљувана, и слуђено затвара и отвара врата. А та беспомоћност баш траје.
Америчка гуса је заиста добро одглумљена. Њена појава је изванредна уопште, јер такве хистерчине женице не само да никада нијесу постојале, већ је данас ишчезао и узор по којој су овакве роле прављене. Тако да су остале само оне жене, које не знају разлику између вране и чавке. О гачцима да и не говоримо.
На крају било би логично да је млади адвокатић, повео фамилију у подрум и мало боље забарикадирао врата. Али његови нелогични изласци из куће и идиотска тактика, пунили су доњи веш тадашњих гледалаца. Што описује стање људског ума, који није био склон толикој изложености масмедијима.
Од тада је свјетска популација научила да је филм само филм, и у великој мјери развила толеранцију на исти; који је у првих сто година, имао потпуни примат у виртуалној вјеродостојности.
Стога, ако једно умјетничко остварење треба имати идеал да вриједи за сва времена, Хичкокове Птице су тотално потрошачко срање.
(Редитељ: Алфред Хичкок; Улоге: Род Тејлор, Џесика Тенди, Сузан Плешет)
