Говно. У три ријечи. Пошто је у овом филму све сјебано, и Говно би могло представљати три ријечи. Скроз ојебан, лоше снимљен, неувјерљив прципевачки хорор.
Доживи удес са момком којем никако да каже ДА, а просио ју је раним јутром, те њега одведу у болницу. Не кажу јој адресу, и она га тражи без успјеха. Нека дјевојчица којој главна јунакиња предаје, црта на ликовном чудовишта и каже да их види по дану. Почиње и учитељица, и испоставља се да јој је муж одведен у Сент Розмарис болницу. Но она је изгорила прије много година, заједно са свим особљем за које се сумњало да проводи сатанистичке ритуале, те се маже крвљу усљед жеље за вјечном младошћу.
Паралелно са тим, имамо сцене из те болнице, гдје згодне сестре ваде пацијентима крв више пута дневно. А они онда негдје нестану, ако су превише непослушни и питају за отпусну листу. Таман и њеног човјека да поједе мрак, али ето ти ње. Мало је окаснила јер је ишла на рандес са свећеником, који јој је објаснио њене животне дилеме.
Затим у Соби 6, налази оца којем је као мала искључила апарате за одржавање живота, пошто није могла поднијети да га види таквог. У тој самоспознајућој сцени њих двоје успију побјећи ка свјетлу. Кад то прође, испоставља се да су још увијек у саобраћајки, те да је она та која је грозно повријеђена.
То инсистирање на људској пасивности и успореној немоћи њих у колима (на почетку и на крају) осјети се, али је скроз блесаво и настрано. Све у свему, њих двоје виде њену ученицу која јој је помагала у трагању, и онда она каже: Све је то била кушња.
И онда она (главна јунакиња) умре.
(Редитељ и писац: Мајкл Хрст; Писац: Марк А. Алтман)
