За омладински хорор (изненађујуће похвално) има компликовану причицу.
Подтекст каже: Немојте пити и возити! Баталите и ноћне клубове у бившим црквама. Гдје слушају падавичаре, и облаче се као Мерилин Менсон. Поготово не са бившим момцима завршавати тако, што ћете се још једном пољубити. И то језиком у уста!
Дјевојке крећу на колеџ, а момци их испраћају. Кад добри плавушан ухвати лошег црнокосог, са њему суђеном плавушом (он има своју црнокосу); настаје непажња при вожњи. Зли типови из дискотеке се испријече, Кеси (главна јунакиња) ркне у њих; и преврне кола. Плавокоси гине, али га Кеси виђа стално.
И луди, уз грижу преживјелог; све док не ухафизамо, да је читава радња од несреће у стилу “Знамо шта сте возили прошлог љета”; коматозна халуцинација. Гдје се водило рачуна, о логичкој мотивацији обрта.
Пародичан плавушан је нацртан озбиљно. Не воли кад она пије, и грли га раскалашно. Читав живот је пред њима, а он има намјеру да чека. То говори да у неким круговима америчког друштва, секс прије брака слови као и први убод шприцом.
Укратко: Образовање тинејџера, у рукама страха од ирационалног.
(Редитељ: Стивен Карпентер; Улоге: Мелиса Сагемилер, Вес Бентли, Кејси Афлек)
